 |
Tanja Bošković: Ne volim da dajem intervjue jer više nemam šta da kažem. Mnogo više volim da kuvam ili da sa ljudima razgovaram prijateljski i to su situacije u kojima uspevam da budem sasvim iskrena i dam svoje srce. Kad dajem intervjue osećam se lažno, kao da to nisam ja. A osim toga, postoji i još jedan razlog. Možda je to jeres reći pred vama, ali ću ga ipak izgovoriti: prečesto sam za sagovornike iz medija dobijala toliko površne ljude koje, naravno, nisam sama birala, ali sam bila prisiljena da razgovaram sa njima. Ne volim da se razgnevim, ali me ta vrsta površnosti toliko često i sve više činila zaista gnevnom, da sam, na kraju, odlučila da ćutim i gledam svoja posla.
 |
Tanja Bošković: Ja sam glumica štreber, što nije baš zanimljivo. Jedan moj prijatelj, reditelj, stalno mi govori da bi trebalo da prestanem da se glumom bavim kao naukom. Ali, gluma za mene nije samo slika života, već život koji se kroz nju uči.
Svoj pristup i dalje ne menjate - za ulogu majke u filmu “Volim te najviše na svetu” konsultovali psihologa i psihijatra da biste što preciznije dočarali lik?
Tanja Bošković: (Smeh) Da, to je tačno. Način na koji spremam uloge jede ogromno vreme, ali kako moja mašta i talenat ne idu tako daleko, služim se onim što me je još moj profesor Predrag Bajčetic naučio, a to je da se nedostatak talenta može nadoknaditi radom. Ne volim proizvoljnost i volela bih da je što manje ima u glumi. Proizvoljnost se često dovodi u vezu sa improvizacijom, a to su kvalitativno sasvim različite kategorije. Improvizaciju veoma volim, ali se u njoj ne snalazim. Možda u pozorištu, nakon 150 odigranih predstava mogu da osetim tu lakoću i sigurnost da se prepustim improvizaciji, ali na filmu, gde se sve odigrava tako brzo, sa tako malo studioznih proba, na filmu – nikada! U “Balkan ekspresu” smo imali te duge, veoma temeljne pripreme, pa smo i mi netalentovani imali šansu da improvizujemo. Divim se talentovanim ljudima koji mogu sve i odmah. Meni je Bog dao da sve radim polako i temeljno.
 |
Tanja Bošković: Hvala, mada sad ne znam sta da kažem. Uvek umem da se nosim sa onima koji me osporavaju, da budem oštra i bezobrazna ako treba, ali mi je neverovatno neprijatno kad me neko pohvali. A uspeh? Uspeh je relativna stvar, od danas, do sutra. Budemo, možda sjajni, sami sebe pohvalimo, a onda dođemo kuci, pogledamo se u ogledalo i kazemo: “Beži u mišju rupu!” Trudim se da radim što više i da to uradim što bolje. Sve ostalo su luk i voda.
Kada biste pravili presek svojih uloga, koju biste izdvojili kao najdražu ili najbolju?
Tanja Bošković: Najviše volim svoju ulogu Kolendis vile u “Priči o konju”, predstavi koju je, verujem, veoma malo ljudi videlo. Tu sam igrala životinje, celu jednu menažeriju. Posle nje dolazi uloga u Selenićevom “Očevi i oci”. To je uloga posle koje glumac može slobodno da ostari. Imati kolegu kao sto je Đuza Stojiljković koji me je, kao na trepavicama, nežno proneo kroz tu ulogu, omogućilo mi je to što sam njome postigla. Bilo je to, takođe, i vreme rođenja moje dece i tada sam odrasla. Tada sam osetila kako uranjam u sebe, spoznajem se i sazrevam.
 |
Tanja Bošković: Moja deca i porodica su mi zaista najvažniji. Ne moram puno da spavam, a kako starim, spavam sve manje. Bog kao da mi je dao snagu da budem posvećena onoliko koliko želim na obe strane.
Šta vam sada predstoji na profesionalnom planu?
Tanja Bošković: Ono što me posebno raduje je novi komad “Jelena” u teatru “Kult”. To je priča o jednoj ruskoj monahinji. Preda mnom je nova, čudesna i uzbudljiva uloga i radim je svim srcem.
