U svom stanu u Kursulinoj ulici preminula je glumica Sonja Savić. Ugasila se jedna zvijezda koja vjerovatno nikada nije ni poželjela da to bude. Od sebe nije tražila ništa više osim puno dobre umjetnosti a samo za sebe malo lične sreće. U ovom drugom izuzetna glumica očigledno je bila manje uspešna. Sonja Savić rođena je u Čačku (1961) i ovoga mjeseca napunila je 47 godina.
Diplomu Fakulteta dramskih umetnosti stekla je već 1982. godine, mada je svoj filmski debi imala još kao tinejdžerka, u „Leptirovom oblaku” (1977). Kasnije su usledili filmovi: „Šećerna vodica”, „Davitelj protiv davitelja”, „Život je lep” (doneo joj je vrijednu nagradu na Venecijanskom festivalu), „Mi nismo anđeli”, „Ni na nebu ni na zemlji”, „Urnebesna tragedija”, „Tango je tužna misao koja se pleše”... Svoj poslednji film „Jug-jugoistok” snimila je 2005, a ove godine najšira publika mogla je da je vidi u popularnoj tv-seriji „Vratiće se rode”.
Često neshvaćena, a ranjiva, znala je da se „skloni” u svoj svijet, da je nema. Na duže vrijeme. Uvijek posebna, svoja, drugačija, poslednjih godina u velikoj mjeri posvetila se alternativnoj umetnosti. Tu svoju drugost izražavala je kroz eksperimentalni film, teatar, muziku...
Reditelj Slobodan Šijan, koji je sa Sonjom snimao jedan od svojih najboljih filmova, „Davitelj protiv davitelja", na veoma potresan način oprostio se od slavne glumice.
"Sonja Savić je bila jedinstveno stvorenje naše glume -
kombinacija lepote i glamura jedne Grete Garbo sa temperamentom i alternativnim
sistemom vrednosti jedne Džulijet Luis - kaže Šijan za Press, i dodaje: - Mogla
je da igra uloge od retardirane nakaze poput zvonara Bogorodičine crkve do uzvišene,
patetične kraljice Kristine. Njena lepota i njen glumački dar bili su dopunjeni
izvanrednom izražajnošću pokreta, a njeno prisustvo na sceni ili u kadru
isijavalo je nešto primarno biološko, fizičko, gotovo animalno, ukroćeno
intelektualnim. Bol od borbe ta dva primarna principa u njenom biću ocrtavao se
na njenom licu i na tom bolu ona je izgradila svoju glumu. Mnogo će mi
nedostajati njena urbana, izranavljena duša, koja kao slučajno izranja iza
nekog beogradskog ćoška, usred noći, obavijena tim u isto vreme krhkim i snažnim
telom, i koja, posle brze tirade o beznadežnom stanju ove naše skučene
balkanske civilizacije, ponovo nestaje u mraku, u koji je sada i konačno otišla
- zaključuje reditelj Slobodan Šijan.
Nije nepoznato da je bijeg od stvarnosti koju nije uspjevala da preboli bio tamo gdje su odlazili i završavali i mnogi njeni dragi prijatelji, posebno iz svijeta roka. Nezvanični izvori govore da je kraj njene duge životne drame upravo bio takav.
Izdvajajući se od kolotečine i bježeći od kompromisa, gajila je gard prema sredini za koji većina u kulturnoj i drugoj javnosti nije imala razumjevanja, smatrajući je osobenjakom. Razloge njene ogorčenosti najbolje je znala ona sama, ali po njenim reakcijama i izjavama može se naslutiti da ju je pogađao opšti nemoral i pravila igre koja ona nije mogla, a nije ni htela da prihvati. S cinizmom se i sama osvrtala na lični život koji nije bio bajka. U neformalnim razgovorima je komentarisala:
- „Ja sam životni dekadent, jer stvarnost i ja nemamo dodirnih tačaka. Danas je nacizam u modi, što znači da moraš da si nasmejan, zdrav, obučen i napumpan silikonima, dok ja jedem parče hleba razdeljeno na četiri dela.“
- „Možda ne bih bila glumica kada bih ponovo počinjala, ali bih svakako bila slobodni umetnik. To sam i sada i priznajem da je u ovim godinama ta „titula“ teško breme.
- „Iako me nije bilo na velikom ekranu, od glume se nikada nisam odvojila, a problema je bilo na pretek. Put umetnika je težak. Već posle diplomiranja shvatila sam da uspešna karijera, brak i porodica, ne mogu ići uporedo. Ako se odlučite za brak i dete, najviši nivo u profesiji može da se postigne tek za dvadeset godina, a to mi nije odgovaralo. Opredelila sam se za karijeru...“
- „Danas živim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i životnom pogledu ja sam sama. Autentičnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaška civilizacija. Zato govorim o Indošu, Zlatku Buriću Kići, Rundeku, Ivici Vidoviću... Susret sa tim ljudima smatram najvećim kvalitetom mog života.“
- „Nekada sam htela i da se udam, da budem konzervativna, da imam decu, nisam jurila frajere, a proglasili su da imam sidu, da se drogiram.
Bože oprosti, sačuvaj i sakloni! Možda sam u drugoj polovini života postala to što su želeli! Možda...“
U 13 časova Donjoj Gorevici kod Mrčajevaca sahranjena je Sonja Savić. Njene kolege, kulturni i javni poslanici ne kriju tugu zbog tragičnog odlaska ni, najblaže rečeno, zbunjenost zbog činjenice da nije ispraćena onako kako, shodno svojim velikim umetničkim dostignućima, zaslužuje. A u ponedeljak će u Jugoslovenskoj kinoteci biti komemoracija.
In memoriam (1961 - 2008):
