 |
Slobodan Boda Ninković: S obzirom na iskustva našeg parlamentarnog rada, mislim da mnogo više može da se uradi kroz sindikat, nego u parlamentu koji treba da služi samo da overi naše dogovore sa relevantnim ljudima, našim partnerima... Ne bih prihvatio da radim kao političar u parlamentu zato što želim da imam svoje slobodno vreme, koje provodim sa porodicom i prijateljima.
Već osam godina si stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a dosta igraš i u pozorištu “Boško Buha”...
Slobodan Boda Ninković: Jeste, igram i u teatru “Boško Buha” za decu, jer mi to predstavlja radost. Inače, matična kuća mi je JDP, ali ima me i u Beogradskom dramskom pozorištu i “Zvezdara teatru”.
Da li ti imponuje što te publika poistovećuje sa dobrim dečjim predstavama?
Slobodan Boda Ninković: To me veoma raduje . Često me pitaju da li je teže glumiti za decu ili odrasle. Profesionalno sam počeo da se bavim glumom u pozorištu “Boško Buha”. Svakako je teže igrati za najmlađe, jer jednostavno kod njih nema foliraže. Sa njima mora da radiš maksimalno, jer oni to vrlo brzo osete i vrate stostruko. Ako se folira i otaljava, dođe se u situaciju da se na sceni ne čuje sopstveni glas od njihove galame.
 |
Slobodan Boda Ninković: Ne mislim tako. Ima me dovoljno. Godišnje snimim obično dva filma. Ove godine sam, na primer, igrao u filmovima “Civilni životi” Miloša Radovića i “Banatska priča” Ljubiše Samardžića.
Oko ovog poslednjeg digla se ogromna prašina, a takođe je sniman pod velom tajni. Zašto?
Slobodan Boda Ninković: To što se događalo između idejnog tvorca Đorđa Balaševića i realizatora Ljubiše Samardžića je njihova stvar i o tome ne bih da pričam. Inače, radnja filma je veoma dobra, a ja u njemu tumačim ujaka glavnog junaka Save.
Možeš li da napraviš paralelu između glume na sceni i glume ispred kamera?
Slobodan Boda Ninković: Pristup glumi je sličan, samo je tehnologija drugačija. Većina glumaca među kojima sam i ja ističe da je pozorište zanimljivije, jer se radi uživo i odmah se dobije odgovor publike u vidu aplauza ili zvižduka. Ali mogućnost improvizacije, igre, promene, osvežavanja... daleko su veće na sceni. Na filmu se sve radi na parče, a posmatračima to može da deluje užasno dosadno. Snimanje filma zahteva od svakog glumca da nauči da čuva energiju za nekoliko minuta kada se snima, da bi se postigao odgovarajući rezultat. Često nameštanje kadra, koji traje minut i po zahteva 4 – 5 sati pripreme. Opet glumcima je sve neizvesno kako će ispasti u montaži, dok film ne vide kao finalni proizvod na premijeri. Samo je u tome razlika između pozorišne scene i filma.
Povremeno epizodna uloga ume da ispliva na površinu i zaseni čak glavnu rolu. U čemu je štos?
Slobodan Boda Ninković: Vrlo je nezahvalno biti glavni lik u nekom projektu. Sve zavisi od teksta, tj. scenarija i rediteljeve zamisli. Glavni glumac radi “kao konj”, ali je neizvesnije kakva će njegova kreacija na kraju ispasti. Kod epizodiste pak može doći do iznenađenja, jer njegova uloga ponekad može da dovede do velikog pozitivnog efekta.
Koja ti je uloga izuzetno draga?
Slobodan Boda Ninković: Film “Normalni ljudi” reditelja Olega Novkovića, koji nije bio sjajno prihvaćen od publike. Zbog toga žalim, jer je za mene bio izuzetan. U njemu sam ostvario ulogu koja mi je veoma legla. Draga mi je rola i u filmu “Braća po materi” Zdravka Šotre. Zanimljivo je da smo početkom 90-ih na istim terenima snimali i dramu “Vreme čuda” Gorana Paskaljevića u kome sam tumačio zanimljiv lik. Iza mene je 20-ak filmova i iz svakoga mi je ponošto ostalo u sećanju, pa tako i privrženost pojedinim ulogama.
 |
Slobodan Boda Ninković: Veoma mi je žao što nisam igrao u filmu Srđana Dragojevića “Lepa sela, lepo gore”, jer sam bio u prvoj podeli. Trebalo je da tumačim lik koji je kasnije igrao Dragan Petrović – Pele. Scenario je bio odličan. Iako sam bio dosta zauzet u pozorištu, smatrao sam da u takvom momentu, a to se dešavalo 1996. godine, ne treba ići i snimati takav film sa ratnom temom i to na mestima gde su rane još sveže. Naravno, odbio sam ulogu i pogrešio. Film je ispao odlično, a meni je krivo što sam propustio takvu ulogu.
Da li i dalje voliš radiš projekte zajedno sa bratom, muzičarem Ljubom Ninkovićem?
Slobodan Boda Ninković: Radili smo već dosta projekata zajedno, a čak smo snimili i CD za decu. To je radila grupa “Dečja zemlja” koju čine Jovica Tišma (pesnik iz Smedereva), Ljuba i ja. Nažalost, projekat je prošao dosta nezapaženo, jer izdavač nije dao adekvatnu reklamu. Volim da radim sa Ljubom, jer sam putem muzike i ušao u svet glume. Bio sam u rok bendu “Pseudo pank cirkus grupe opis”. Izgleda smešno, ali mi smo bili muzičko - scenska grupa. Čak smo 1979. godine pobedili na čuvenoj “Zaječarskoj gitarijadi”. Sve je govorilo da smo na putu uspeha. Međutim, usledili su pozivi za vojsku. Kada smo se vratili već smo bili dovoljo zreli, pa nismo nastavili tamo gde smo stali.
Da li su tvoje kćerke Anja (14) i Nađa (12) ljubomore jer su te, dok su bile male, druga deca obožavala?
Slobodan Boda Ninković: Odmalena sam im objašnjavao da je gluma samo posao kao i svaki drugi. Iako je javan, to ne znači da je poseban. Bilo je par njihovih reakcija kada su ih drugari zavitlavali zbog moje uloge u TV seriji “Srećni ljudi”, gde sam tumačio udvarača , koji u restoranu pogledom savija escajg. Ipak, tu fazu smo prevazišli. Kćerke su sada velike i koliko sam primetio, ne pokazuju neko posebno interesovanje za glumu. Starija voli da piše, dok mlađa naginje sportu. Bavi se odbojkom i super joj ide.
