Mića Milić Vukašinović

Milić Vukašinović već šest godina živi u Beogradu, gradu u kom je rođen. Rado se seća vremena kada je kao nestašni klinac posmatrao čuvene prvomajske parade i gužvu oko Skupštine... Sa bezbedne daljine, sa prozora stana u kome je živeo, prolaznicima je bacao igračke na glave i smejao se njihovim reakcijama... Najveći deo života je proveo u Sarajevu. U tom gradu je, pre gotovo tri decenije, sa grupom "Vatreni poljubac", postao nadaleko čuveni "doktor za rokenrol". Sa pomenutom grupom je izdao devet albuma, a posle njenog raspada, uradio je još četiri, samostalna. Poslednji, narodnjački, pojavio se pre dva meseca... Prošao je poznati roker, po sopstvenom priznanju, u životu "sito i rešeto", od vrha do dna. U otadžbini je bio zvezda, u Engleskoj najobičniji fizički radnik. Osporavan i hvaljen, omražen i uzdizan, posle svega što mu se dešavalo, ostao je, čini se, isti. Sav je u crnom, propisno "nakinđuren", otvoren, neposredan, komunikativan. Ipak, ovih dana, mimo običaja, ne bi da priča o ličnim stvarima. Činio je to bezbroj puta, ali mu se to često obijalo o glavu i na pleća tovarilo gomile problema. Zato ne bi o svojoj 20-godišnjoj ćerki Maji koja živi u paklu droge... Ne bi ni o svojoj bolesnoj, zvaničnoj supruzi sa kojom nije godinama. Ne bi ni o lepoj stjuardesi Nini sa kojom deli dobro i zlo... Uz cigaretu, zagledan u daljinu, radije priča o starim, dobrim vremenima... Ne žali za njima, nije nostalgičan, ali opet...

Milić Vukašinović: Strašno je teško svima nama koji smo karijere pravili u staroj Jugoslaviji. Velikoj, lepoj, raskošnoj... To je bila slava! Znalo se ko je ko. Smešni su mi ovi sad što se raduju mrvicama slave, ne shvatajući koliko je njihova popularnost jadna, lokalna, minijaturna, beznačajna. A udara ih u glave, tera da polude, da se načisto izgube. Koliko su se vremena promenila, možemo videti recimo po Željku Samardžiću. Iako dobro peva, u bivšoj Jugoslaviji nije mogao napraviti ništa pa je morao da se mane "ćorava posla". Krenulo mu je tek u haosu, u jadnoj i napaćenoj zemlji. Možete misliti koliko je tada kvaliteta bilo kad Samardžić, sadašnja velika zvezda, nije mogao biti primećen! Sad mu dobro ide...

A kako ide vama?

Milić Vukašinović: Šta znam... Mogao bih da pričam da u džepovima nemam ni prebijenu paru, što je istina. Mogao bih i da kukam kako sam neshvaćeni genije, što je takođe činjenica! Ali, šta mi to vredi? Nekad sam se "ubijao" od para, a sad nekako preživljavam. Odradim po koju tezgu. Danas tezgare i zarađuju lovu oni koji se vrte po televiziji. A vrte se oni koji to mogu da plate. Kad bi zaživeo zakon o radiodifuziji i autorskim pravima, mogao bih lepo da živim od komponovanja.

Nekada ste svoje pesme nudili narodnjacima. Činite li to i dalje?

Milić Vukašinović: Joj, muke sa njima. Većina njih je načisto prolupala. Što od para, što od kokaina, što od lažne slave koju su sebi uvrteli u glave... Oni danas imaju najviše para, ali su se skroz poremetili. Mislim, ne svi, ali mnogi... Dođe tako neki narodnjak, sav naduvan, pa mi traži pesmu sa "pomerenim tekstom". A jasno kao beli dan da je njemu – pomeren mozak! E, ne mogu ja tako i sa takvima, pa makar crkao od gladi!

Što ne odradite koju svadbu, da malo popunite džepove?

Milić Vukašinović: Zato što, recimo, ne umem da pevam pesmu "Zoko, moja Zoko". Ne bih da pevam ni ženske pesme! Mogu da izvodim samo ono što sam ja snimio. Morao bih da pevam sve i svašta, a to mi ne ide od glasa. Nisam ja ni Brena, ni Ceca, ni Dragana Mirković, pa da sebi mogu da dozvolim luksuz da pevam samo svoje pesme. Jedino njih tri su toliko velike zvezde da im se to može...

Mnogi vas smatraju samo propalim rokerom!

Milić Vukašinović: Ja propali roker? Rokenrol jeste sasvim pukao, ali daleko od toga da se to isto desilo i meni! Tek ću ja da svima pokažem šta znam i umem! Nameravam da ponovo oformim grupu. Već sam u potrazi za bubnjarem. Razgovarao sam sa nekolicinom njih, ali je nevolja u tome što svi olako shvataju posao... Kad to rešim, krećem u osvajanje sveta. Videćete da ću postati svetska zvezda!

Kajete li se zbog nečega? Recimo, što niste ostavljali pare za "crne dane"?

Milić Vukašinović: Nikad se u životu ni zbog čega nisam kajao! Zar zbog para da žalim? Pa ja sam se samo ludo zezao i za to bio fantastično plaćen! I sve što dotaknem, pretvarao sam u uživanje! Ne može čovek istovremeno da uživa i prebrojava čaše koje je popio i pare koje je potrošio. Trošio sam sve što sam imao i to sa beskrajnim zadovoljstvom. Ni u ludilu mi nije moglo pasti na pamet da bi trebalo ostaviti neku mrvicu! Sad, što sam u teškoj materijalnoj situaciji, Bože moj... Lepo sam u jednoj pesmi rekao: "Bez muke se ne može na bolju stranu, ni ona ženska stvar se ne dobija na dlanu!"

Šta mislite o ženama sa estrade?

Milić Vukašinović: Nikada se sa njima nisam upuštao u veze. Ni ljubavne, ni seksualne... Od njih sam se uvek sklanjao. Gledao sam ih samo kao osobe koje mogu ili ne mogu da pevaju moje pesme. Moram da priznam da nikada nisam mogao da razumem njihove mentalne sklopove. Nikada nijednu pevačicu nisam pogledao kao ženu, iako sam izrazito seksualan tip.