Konstatacijom "što si dalje više si zanimljiv" pjesnik, pisac, nekadašnji vođa "Azre" jedne od najvećih rock grupa bivše Jugoslavije, Branimir Džoni Štulić objašnjava to što i danas izaziva veliko interesovanje javnosti iako je van muzike i uporno ćuti.
Konačno možemo pouzdano reći da je Džoni nešto izjavio, jer intervju je radio poznati novinar i rock kritičar Peca Popović, a objaviće ga beogradski NIN. Da bi uradio intervju Peca je otputovao u manji gradić u Holandiji, pored Utrechta, gdje Branimir već 25 godina živi kako on sam kaže u "dobrovoljnj ilegali.
Džoni ima 56 godina, kondiciju i dobru liniju održava igrajući fudbal, kosa mu je rijeđa ali duga.
Mondo prenosi dio razgovora:
Osim starog jugoslovenskog nevažećeg pasoša, druge putne isprave nema, a objašnjava i zašto:
"Imao sam jugoslovenski pasoš, Od kada ta zemlja ne postoji ja drugi pasoš nisam ni tražio ni imao."
Na insistiranje Popovića da ipak odgovori da li bi prihvatio srpsko državljanstvo koje mu je ministar Ivica Dačić u medijima ponudio, Štulić kaže:
"Život nije bajka. Ako mi knjige nešto naprave, ako mi bude potrebna baza za rad u sledećih 20 godina, uzeću pasoš u praktične svrhe da bih mogao da radim", kaže, ne precizirajući koji bi to pasoš mogao da bude."
I sam priznaje da sve ove godine živi na teret supruge Džozefine "glavnog sponzora", ali tvrdi da nije tačno da ništa ne zarađuje:
"Sada zarađujem više nego ikada, samo sada to ne dobijam. To je drugi par rukava. To kažem kada me pitaju zašto me moja žena trpi i ne izbacuje. Ona vidi koliko radim. Ja mnogo zarađujem, samo me ne isplaćuju!"
Kada kaže da radi, Štulić misli na pisanje i prevođenje knjiga, a ne na muziku. Poslije objavljivanja prevoda Homerove "Ilijade", posvetio se daljem istraživanju i pisanju, a uskoro očekuje premijeru njegove biblioteke od 14 novih naslova.
Priče o pregovorima za koncerte u Zagrebu i Beogradu, za koje mu se navodno nude velike pare demantuje, a na insistiranje da kaže pod kojim uslovima bi svirao na prostorima bivše Jugoslavije odgovara:
"Da odgovorim teoretski i uvjetno na to pitanje. Znači da nema telefonije, da nema snimanja, da nema Interneta, da nisam toliko važan koliko ispada da sam važan i da je ta zemlja slobodna kao što je nekada bila slobodna. Ona je sada okupirana, a ja ne sviram na okupiranim teritorijama."
Kompletan intervju pročitajte u novom NIN-u.
