Glumicu Vjeru Mujović trenutno gledamo u komediji „Potera za sreć(k)om“ Milorada Milinkovića – Debelog, a ovih dana je krenula i sa pripremanjem predstave „Višnje u čokoladi“, koja će se igrati u Zvezdara teatru. Dramu režira Goran Šušljik, a pored Vjere u predstavi igraju i: Igor Đorđević, Branislav Trifunović, Marinko Madžgalj, Miki Damjanović i Danica Todorović. Zanimljivo je da je Vjera na osnovu romana “Cinici“ Anatolija Marijengofa (koji je prevela), napravila i adaptaciju za pomenutu predstavu.

S obzirom da tumačite glavnu junakinju koja obožava „šeri bombone“ i koja ih u predstavi neprekidno tamani, da li ih i privatno konzumirate?

Vjera Mujović: Ne, uopšte ih ne volim.

Pre nekoliko dana ste se vratili iz Rusije. Koji je bio povod vašeg putovanja?

Vjera Mujović: Nastupala sam u Hramu Hrista Spasitelja povodom desetogodišnjice Fonda Jedinstva pravoslavnih naroda, koji je upriličen pod pokroviteljstvom Vladimira Putina. Čast mi je što je bio prisutan i ruski patrijarh Aleksej Drugi.

Stiče se utisak da više radite u inostranstvu, nego kod nas. Zbog čega?

Vjera Mujović: Ne znam zašto je to tako. Možda mi je tako zacrtano, ali ja volim tu cigansko – čergarsku sudbinu, odnosno da neprekidno putujem.

Iako ste već godinama glumica, po prvi put vam se ukazala prilika da zaigrate u domaćem filmu simboličnog naziva “Potera za sreć(k)om”...

Vjera Mujović: Jeste, posrećilo mi se! Iako iza sebe imam dosta filmskih uloga u inostranim ostvarenjima, po prvi put sam zaigrala i u domaćem i zaista sam zbog toga radosna. Inače, za nekoliko meseci, tačnije na proleće, počinjem da snimam francuski film “Noć skitnica” reditelja Drisa Sadauia, gde tumačim neobičnu klošarku.

Glumite na francuskom jeziku. Da li vam to predstavlja problem?

Vjera Mujović: Nikakav. Baš volim da igram na francuskom, jer dok izgovaram tekst na stranom jeziku, potpuno se menjam. Inače, najlakše mi je da glumim na ruskom jeziku, što će mnoge začuditi s obzirom da mi je maternji srpski. Ne znam razlog, ali tako ga osećam.

Šta vam je u životu do sada bilo najvažnije?

Vjera Mujović: Mislim da sam najviše sazrela u periodu kada sam deset dana, pre bombardovanja Beograda, počela sa zidanjem potkrovlja. Potom sam gledala i dokumentarni film novinara iz Kazahstana, koji je samnom radio i shvatila sopstvenu nevažnost, ali i mogućnost da mogu da odem bilo gde da bih stvarala i da mi i tamo može biti isto tako dobro kao i u Beogradu. To iskustvo, kada se danju podiže krov, a noću očekuju bombe koje mogu da ga sruše, je neopisivo, kada se mašta u vremenu kada se sve ruši oko nas i kada se prihvata realnost onakva kakva je.

Postoji li događaj koji je na vas uticao da se zareknete da nešto nikada nećete u životu uraditi?

Vjera Mujović: Nekoliko događaja je uticalo na mene da se zareknem da neću slušati ono što je racionalno. Na primer, putovala sam jednom avionom, a sve mi je govorilo da ne treba da budem u njemu. Da se razumemo, ništa mi se loše nije desilo u toku samog putovanja, već tek kada sam stigla na odredište.

Kada ste se najviše uplašili?

Vjera Mujović: Avgusta 1999. godine kada sam bila u Parizu, gde sam snimala film “Biftek”, producent je napravio dnevnu žurku. U jednom trenutku sam začula zvuk aviona i mene je tada uhvatio veliki strah. Bio je to prvi i jedini put da sam se uplašila bombardovanja, iako sam prethodno doživela bombardovanja u Beogradu. Do tada se nikada nisam toliko uplašila kao tog leta u Francuskoj. Naravno, ništa to nije učinjeno namerno, jer je producent živeo blizu aerodroma i sticajem okolnosti žurka je bila na toj lokaciji.

Sećate li se trenutka kada ste se najviše obradovali?

Vjera Mujović: Imam talenat za zaborav, tačnije ponekada zaboravim ne samo ružne, već i lepe stvari. Mislim da se trenutno najviše radujem početku proba za komad “Višnje u čokoladi“.

Iako ste bili u prilici da se nađete u brojnim neprijatnim situacijama, uvek ste ostajali optimista. Odakle vam snaga za to?

Vjera Mujović: Dostojevski je jednom prilikom rekao da su hrabri oni ljudi koji se plaše i ne beže, a da su kukavice oni koji se plaše i beže. Ja sam hrabra samo u tome što iako se plašim, nikada ne bežim. Optimista sam ponajviše iz razloga što obožavam Sunce. Stpljiva sam osoba koja zna da uči iz sopstvenih neuspeha i koja voli dan čak i kada pada kiša.

Da li bi voleli da zaboravite neku lošu stvar koja vam se dogodila?

Vjera Mujović: Ja neprestalno zaboravljam. Smatram da je talenat za zaborav uspeh za sreću.