“Kada slušam Merimu Njegomir kako peva, ja verujem da ona peva i kad ćuti. Jer ona peva dušom. Blago njoj. I svima koji je slušaju...” Dobrica Ćosić

Merima Njegomir kaže da proživljava svoje drugo proleće. Neumorno radi, kao da tek počinje karijeru. Krajem prošle godine, izašla je njena monografija “Pesma, godine, život...” čiji je autor profesor Nikola Rackov. Nedavno je snimila kompakt disk sa izvornim crnogorskim pesmama. Uskoro će se pojaviti još jedan sa 16 pesama koje izvodi sa tamburašima i novosadskim orkestrom. Uporedo sprema i album sa novim pesmama, na kojima će se naći kompozicije sa kojima je letos pobedila na muzičkim festivalima na Zlatiboru i u Tivtu. Sprema se i za gostovanje u Kuvajtu...

Merima Njegomir: Nešto čudno se dešava. U ovoj profesiji, godine su izuzetno važan faktor, posebno za ženu. Nepisano je pravilo da što je više godina, to je manje posla. Izgleda da to u mom slučaju nije važno. To me raduje, jer volim da pevam. Ne mogu pesmu da odvojim od sebe. Za mene je muzika svojevrsna meditacija i moja jedina sigurna luka. Zato u profesiji fenomenalno funkcionišem. Kada bih tako funkcionisala i u svakodnevnom životu, bila bih suvi genije...

Mnoge vaše kolege, što u šali, što u zbilji, kažu da neće da učestvuju na festivalima na kojima vi pevate jer se zna ko će pobediti!

Merima Njegomir: Osvojila sam, čini mi se, 25 festivalskih nagrada. U početku karijere, nagrađivali su me uglavnom stručni žiriji. Kako je vreme prolazilo, tako sam sve više osvajala publiku pa su zapljuštale i nagrade publike. Nikada neću zaboraviti nastup na poslednjem “Mesamu”, 1996. godine. Pevala sam pesmu “Bol bolujem” u centru “Sava”. Dok sam pevala, bila je mukla tišina, kao da niko nije disao. Kad sam završila – tajac! Prošlo je desetak sekundi pre nego što je publika počela frenetično da aplaudira. Bio je to jedan od najdirljivijih trenutaka u mom životu... Pesma je, na neki način, bila autobigrafska. Mnoge stvari u mom životu su se baš tada dešavale, menjale... Osvojila sam tada tri nagrade!

Smetaju li vam žaoke kolega?

Merima Njegomir: Ma ne... Mnogo puta sam čula to da ne treba ići na festivale kad ja pevam. Pre par meseci, na Zlatiboru, moja draga koleginica i prijateljica Goca Lazarević mi je u šali rekla: “Ti da se preseliš na drugu planetu, pa da i drugi pobeđuju!” Slatko smo se smejali. Izvinjavam se svima što pobeđujem! Uostalom, ko izgubi, ima pravo da se ljuti. Ključ mojih festivalskih pobeda je to što umem da prepoznam dobru festivalsku pesmu. Daleko od toga da sam toliko moćna da mogu sebi da nameštam pobede. Pa ja ni mendžera nemam, niti sam ga ikada imala. Rekoh, prepoznajem festivalske pesme, ali zato nema šanse da prepoznam komercijalnu pesmu!

Koliko vam to u karijeri smeta?

Merima Njegomir: Ne smeta mi! Neka svi jure komercijalne pesme, ja jurim isključivo dobre pesme! Drugačiji odnos prema muzici bi bio protiv mog bića. Ja pevam, to je moje zanimanje, živim od toga, ali ne pevam zbog novca. Moji prijatelji dobro znaju da najbolje pevam kad ne pevam za novac. Davno sam shvatila da je moje da pevam samo dobre pesme. Zaharova “Ivanova korita” su to dokazala, po ko zna koji put. Nedavno sam gostovala u Makedoniji i na tu, lepu, naivnu, ljubavnu pesmu, publika skače!

Kako se uklapate u modernu estradu?

Merima Njegomir: Ne razmišljam o tome, ne pratim šta se dešava, isključivo gledam svoja posla. Samo se naježim kad neko hoće da me najavi kao estradnog umetnika. Naježim se, jer je to izgubilo svaki smisao. Ostalo... Zašto bih komentarisala bilo šta? Svojim primerom objašnjavam čemu težim. Težim visokim standardima i bavim se sobom, ali ne u egoističnom smislu.

Čujem da su mnogi zbog vas počeli da izbegavaju i estradne teniske turnire!

Merima Njegomir: Ne pobedjujem ja zato što se zovem Merima Njegomir. Da je tako, i drugi bi mogli da promene svoja imena i uzmu moje, pa i oni da pobedjuju. Pobedjujem zato što jurim svaku loptu, kao da to radim po cenu života. Nedavno sam pobedila na jednom teniskom turniru... Ponovo se izvinjavam! Sport razvija i mnoge druge sposobnmosti. Kad treniram, mnogo lakše funkcionišem.

Vaša ćerka Milica kreće vašim stopama, ali, sudeći po tabloidima, na drugi način!

Merima Njegomir: Milica je jedno divno stvorenje, izuzetna je... Ali, isuviše veruje ljudima. Zato je dobro lupila glavom o zid. Uzme čašu soka, uslikaju je i napišu da pije vino! Toliko je to lupilo, da više snimanje albuma ne spominje. Čak više ni ne izlazi... Zvučaće otrcano, ali presrećna sam zbog svoje dece. Milica je studije privela kraju, Ljubica je završila fakultet i zaposlila se, Jelena je na četrbrtoj godini studija unutrašnje arhitekture, Marko je na drugoij godini prava.Bog mi je dao tu sreću da sam ja njima zdrava, a oni meni dobri...