Iako je vrsna pevačica čije kvalitete nikad niko nije sporio, Maja Odžaklijevska se poslednjih godina ne pretrže od posla. Čak, daleko od toga! Za razliku od većine pevača koji se neumereno hvališu pozivima za tezge, ona priznaje da je uglavnom, što se muzičkih aktivnosti tiče, bar onih koje se plaćaju – nezaposlena.

Maja Odžaklijevska: Ako odradim posao ili dva godišnje, osećam se privilegovanom! Tako je već treću godinu. Ali, iako malo radim, novinari nikako da me ostave na miru. Svaki čas me zovu iz nekih televizijskih stanica. Pitam se šta ću im ja pored onoliko divnih, mladih pevačica. A oni mi kažu: “Vi ste nešto posebno!” Nedavno sam krenula da radim treći album, to jest drugi kompakt disk u mojoj karijeri. A eto, nema još ni 12 godina od prethodnog! Tako ja, na svakih 12 godina... Zbog dece... Kažu mi: “Mama, prestaćeš da budeš popularna!”

Kako se osećate kada folk pevačice krenu da se hvališu basnoslovnim zaradama?

Maja Odžaklijevska: Kako? Jadno! Ali, ne bih ja da edukujem široke narodne mase izgovarajući gadosti. Neka bude kao u bajci – iz mojih usta neka teku samo cveće i dragulji! Mada, ne mogu da shvatim da je ovaj narod, koji ima toliko sluha i talenta, pao na silikone i turbo folk u svim oblicima. Šta da radim, nisam iz te priče... Da nije onog filigranskog dela publike koji je drugačiji, ne bih mogla da opstanem ni pet minuta!

Žalite li što niste otišli u inostranstvo i tamo nastavili karijeru, kada ste to mogli?

Maja Odžaklijevska: Naravno da žalim. Govorili su mi da pevam bolje od Karin Karpenter. Da sam otišla, možda bih bila komšinica Tini Tarner! Ali, nisam otišla jer sam naivno verovala da sam potrebna ovom narodu. Bila sam preveliki patriota da bih otišla, patriotizam me je kočio...

Mnogi misle da niste bili dovoljno ambiciozni...

Maja Odžaklijevska: Sve negde do devedesete godine, svi su me gledali kao mladu, talentovanu devojku. Možda sam bila neambiciozna. Ali, za mene ambicija prelazi u laktaštvo. Ne može se reći da nisam bila prisutna u medijima. Zar je trebalo da stojim na ulici, da vučem ljude za rukave i pitam ih treba li im pevačica za zabavu? Ako je to ambicioznost... Uostalom, sve vrvi od nepravilnosti i nonsensa. Često se osećam kao da sam pala s Marsa...

Jeste li često u iskušenju da dignete ruke od svega?

Maja Odžaklijevska: To ću i da uradim! Ako uspem da regulišem trideset pet godina prisustva na muzičkoj sceni, odoh ja u penziji! Sporne su samo neke dve godine, za koje nam grad nije uplaćivao doprinose. Petnaestog novembra će biti održana skupština Udruženja džez muzičara, pa ćemo videti šta se dešava...

Šta očekujete od albuma koji pripremate? Više posla?

Maja Odžaklijevska: Ne očekujem ništa. Jednostavno, radim to jer sam dužna onom filigranskom delu publike. Za 12 godina, bude 12 festivala. Znači, imam 12 pesama! Nemam iluzija da će se išta promeniti. Teško da ćemo se osloboditi i španskih serija i drugih budalaština...

Nekada ste umeli da delite šamare. Jeste li skoro nekog častili?

Maja Odžaklijevska: Naučila sam da se povlačim i da drugima prepuštam da misle da su pobednici. Svojevremeno sam išamarala menadžera Nikolu Idžana. Ma išutirala sam ga, milicija je morala da ga spašava. Nikada mi nije isplatio 24 hiljade maraka koje sam krvavo zaradila na turneji. Tada sam izgubila bebu... Nisam se po sudovima kačila sa njim. Samo sam bila svedok Veri Matović... Nismo napravile kolektivnu tužbu... Ne znam kako se ta priča sa Verom završila...

Da li biste isto reagovali kada biste ga danas sreli?

Maja Odžaklijevska: Nikada ga nisam srela, hvala Bogu... Da ga sretnem, ne bih ga ni pogledala. Sada je za mene samo smrdljiv sir...

Šta vam kod ljudi najviše smeta?

Maja Odžaklijevska: Ljudi nikako da stave prst na čelo, da se malo zamisle nad svojim postupcima, reakcijama... Prste drže najčešće tamo gde im se zadržava praziluk...