Beogradski klub Plastic ugostio je prve novembarske večeri “Veliki prezir”, poznati sastav iz Vrbasa. Posle dužeg zatišja koje je trajalo pune četiri godine, kada je prestonica u pitanju, ovaj bend je najzad rešio da prekine koncertnu apstinenciju. U međuvremenu je došlo do nekih radikalnih promena u pogledu postave, pa je na mesto basiste došao Dušan Ševarlić, a za bubnjeve je seo Robert Radić, bivši član grupe “Love Hunters”. Pored toga obogatili su i diskografiju, trećim po redu, izdanjem pod nazivom “Ruka bez povratka”, koje će se pojaviti u prodaji tek krajem meseca.

Ovu priliku su iskoristili i da pretpremijerno predstave nove pesme. Podršku u tome im je pružio i poznati reditelj Srdan Golubović, za čiji su film “Apsolutnih sto”, pre nekoliko godina radili muziku.

“Veliki prezir” na prvi pogled deluje skoro kao i sam klub u kojem su nastupali- tih, neupadljiv, bez reklame i pompe. Ne privlače pažnju niti nezvane goste. Međutim, to je samo spoljašnjost. Ulaskom unutra stvara se totalno drugačija slika, upravo zahvaljujući zvuku.

A zvuk mekan i topao, pomalo setan, ali više romantičan. Na trenutke energičan, sa elementima hard rock-a, a onda, opet, ublažen i veseliji. Bezobrazno prodire u sva čula i izaziva erupciju osećanja.

Posetioci, kao hipnotisani, identičnim pokretima prate ritam dobro znanih melodija. Deluju kao jedno, bez izuzetka, jer je prosto nemoguće ostati ravnodušan na dobre vibracije ovog benda.

Tehnička uvežbanost, osveženje u sastavu i besprekorne solo deonice samo pojačavaju utisak da je reč o jednom skoro savršenom primerku brit-pop pakovanja u domaćem izdanju.

Ostaje samo nedoumica vezana za scenski nastup i pristup samoj publici. Jer, kvalitet ovog benda i iskrena emocija koju prenose su u velikom disbalansu sa povučenošću i skromnošću, kojom odiše atmosfera na samom stejdžu i među članovima.