Nedavno je Usnija Redžepova gostovala u Londonu. Pevala je na jubilarnoj, desetoj “Ciganskoj večeri”, tradicionalnom okupljanju srpske dijaspore u Britaniji. Bila je to za sve noć za nezaborav. Usput je obišla znamenitosti Londona, ali i uživala u nastupima nekih grupa koje su učestvovale na festivalu etno muzike iz celog sveta, organizovanom baš u to vreme, na Temzi.

Usnija Redžepova: Uživala sam pod šatrom, u nastupu grupe “Moka” iz Rumunije koja je predstavljala balkansku muziku. Bile su tu plesačica orijentalnog plesa, dve izvanredne violinistkinje... Ipak, bila je to više rumunska, nego balkanska muzika. Činjenica je da mi imamo raznovrsniju muziku, spoj različitijih ritmova, melodija, pravo muzičko bogatstvo. Ali, mi to nikad nmismo iskoristili na pravi način. U pregovorima sam sa nekim ljudima... Želim da formiramo sastav koji bi prezentovao našu muziku i predstavio svetu svo njeno bogatstvo.

Zašto ste se vi udaljili od romske muzike?

Usnija Redžepova: Udaljila sam se od romske muzike i okrenula se melosu južne Srbije. U meni je sve pomešano. Romkinja sam, rođena i odrasla u Makedoniji, moj suprug je iz Šapca. Sve se to odrazilo na muziku koju interpretiram. Mnogo toga je nekako pomešano, smućkano, bogato i lepo zvuči. Ponosna sam što sam, zajedno sa mojim suprugom, uspela da ne odlutam van naših granica. Sve je lepo spojeno, zanimljivo, specifično i dira u dušu.

Kako vam zvuči ova moderna muzika, kako vam izgleda estrada?

Usnija Redžepova: Oduvek sam dozvoljavala da ono moderno i savremeno uđe u mene, u moju muziku, u moj stil, u moj život. Ali, samo do neke granice. Nikada nisam dopuštala da me to moderno prosto opsedne i da zavlada mojim životom, mojim bićem, mojom muzikom. Uvek sam se trudila da zadržim ono svoje, originalno i specifično, kao osnovu. Nažalost, čini mi se da je danas sve suviše površno. Stvarima se ne prilazi studiozno, gubi se autentičnost ličnosti, stvaralaštva, svega...

Mnogi kažu da imate sva prava da budete oštar kritičar!

Usnija Redžepova: Ne volim ni da kritikujem, ni da savetujem. Za svakoga, za svaki pogrešan korak, pokušavam da nađem opravdanja i razumevanje. Ljudski je grešiti. Muzičare ne mogu da kritikujem jer ja nisam muzički obrazovana. Samo sam talentovana i ne mislim da sam pokupila sva znanja ovog sveta. Na sreću, moj suprug je muzički obrazovan pa je to nadoknađivalo nedostak mog muzičkog obrazovanja. Bila sam i ja u iskupšenju da pevam koješta. I turbo čak! On je uvek bio tu da mi kaže: Stani! Nikad mi nije dao da skrnavim muziku i zato je moja karijera tekla bez eksperimentisanja!

Kakvi su bili finansijski efekti?

Usnija Redžepova: Nikada nisam jurila komercijalu i sigurno je da je finansijska šteta ogromna! Ali, mi smo skromni ljudi i materijalni momenat nam nikada nije bio presudan. Nismo megalomani, nismo čeznuli za avionima i kamionima, niti smo bili spremni da zbog novca zapostavimo kvalitet i autentičnost.

Koliko dugo ste igrali Koštanu?

Usnija Redžepova: Prvi put sam je zaigrala devetog marta 1973. godine. Igrala sam je sve do pred bombardovanje. Znači, 26 godina!

Kao jedna od najlepših žena naše estrade još u staroj Jugoslaviji, kako doživljavate ovu eru silikonske lepote?

Usnija Redžepova: Razumem žensku potrebu za doterivanjem, za lepotom, za ulepšavanjem. Dok sam kao studentkinja arapskog jezika živela u Studentskom gradu, bila sam svakog jutra prva u kupatilu, na tuširanju, šminkanju, mackanju... Ali ovo sad... Preteruje se, kao i u svemu i opet, kao i u svemu, gubi se autentičnost. Gotovo sve žene kao da su izašle ispod istog kalupa. To je, opet, u neku ruku razumljivo. Plaća se danak globalizaciji. A što se tiče mene, prepustila sam vremenu i genima da rade svoje, bez trunke žala za mladošću. Uvek sam bila prirodna, takva sam i ostala. Baš zahvaljujući tome, što ni na meni, ni u mom životu, ni u mojoj muzici nije nikad bilo ničeg lažnog, trajem i dalje.