Najpoznatiji češki reditelj, Jirí Menzel, ovih dana je boravio u Beogradu. Povod njegovog dolaska je Šekspirov komad koji bi ovaj Oskarovac trebao da režira sledeće godine u nacionalnom teatru. Inače, reditelj antologijskog ostvarenja „Strogo kontrolisani vozovi“ trenutno u Češkoj snima film po romanu Bohumila Hrabala „Služio sam engleskog kralja“. Šekspira smatra neprevaziđenim piscem komedija i velika mu je želja da na sceni Narodnog pozorišta postavi neko njegovo delo, ali još ne želi da otkrije koja će to drama biti. Takođe nije odlučio ni o glumačkoj podeli, jer smatra da je prerano o tome govoriti bar do oktobra sledeće godine, kada će ponovo biti gost Beograda.

Zbog čega u Beogradu nameravate da režirate baš Šekspirovu komediju?

Jirí Menzel: To što želim da režiram komediju je zbog toga što smatram da je ona najadekvatniji tekst za ovaj trenutak u kome živimo. Ako nekome saopštite istinu uz osmeh, on će je ozbiljno shvatiti i tako lakše progutati. Usput, zar nije zdravo smejati se? Do sada sam nasmejao mnogo ljudi, a i sam Šekspir je znajući da će na njegove predstave dolaziti i ribari i piljarice i sitni trgovci, omogućavao priliv pozitivnih misli putem komedije.

Kakvo je vaše mišljenje o umetnosti danas?

Jirí Menzel: Umetnost mora da se razvija postepeno tako da njeni konzumenti mogu da je razumeju. Međutim, ona danas postoji samo sebe radi, pa su stoga filmovi, literatura i likovna umetnost, razumljivi samo uskom krugu ljudi i to snobovskog opredeljenja. Zbog toga se razlika između visoke i niske umetnosti sve više povećava, a autori ne uspevaju da se prilagode gledaocima. Pojedini kritičari moju umetnost smatraju konzervativnom i nedovoljno hrabrom, jer u umetnosti poštujem tradicionalne vrednosti, da bi me publika razumela. Naime, to vučem iz detinjstva, jer mi je otac bio intelektualac, a majka šnajderka. Kad god bih nešto radio na umetničkom planu, imao sam u vidu njih dvoje - da to razume moja majka i da ne moram da se stidim pred ocem.

Da li to znači da ste u vašim delima prvenstvo davali realizmu?

Jirí Menzel: Ne, jer ne volim realizam. U mojim ostvarenjima svet nije onakav kakav je inače, već sam uvek težio da ga predstavim drugačijim. Mislim da je obaveza i smisao umetnosti da kultiviše ili da doprinosi kultivizaciji. Nažalost, od momenta kada je umetnost počela da živi sama za sebe, ona je počela da gubi tu funkciju.

Mislite li da je tranzicija umešala prste i u umetnost?

Jirí Menzel: Tranzicija je dosta uticala i na film i na pozorište u Češkoj. Sada u tim oblastima imamo veće finansijske probleme, ali je i konkurencija daleko veća, a i sama ostvarenja su kvalitetnija.

Cenite li srpske filmske reditelje i koje bi posebno izdvojili?

Jirí Menzel: Ranije sa vašim đacima „praške škole“ uglavnom nisam imao poznanstva, ali se sada povremeno viđamo. Meni ondašnja vlast nije dozvoljavala da studiram, jer sam bio buržoaskog porekla. Kasnije, u mojim školskim filmovima, igrao je Emir Kusturica, a Slobodana Šijana sam još više zavoleo kada sam gledao njegove filmove. Dopada mi se Šijanova skromnost, jer je on jedan od retkih koji ne snima filmove da bi postao slavan. Naravno, nikako ne želim da izostavim ni Aleksandra Sašu Petrovića i njegove „Skupljače perja“.