Oliveru Katrinu (65) pamtimo kao sjajnu glumicu i pevačicu koja je zablistala 1967. godine u filmu Aleksandra Saše Petrovića “Skupljači perja”. Tada su joj se otvorila vrata ne samo naše, već i svetske kinematografije, pa smo je potom gledali i u ostvarenjima: “Uzrok smrti ne pominjati”, “Ima ljubavi, nema ljubavi”, “Gnevna planina”, “Devičanska svirka”, “Partizani”, “Derviš i smrt”, “Polenov prah”, “Crveni udar”. Zatim je usledila kraća pauza, da bi početkom osamdesetih igrala samo u dva televizijska ostvarenja: “Jelena Gavanski” i “Vuk Karadžić”. Od tada do današnjih dana za Oliveru Katrinu su sva medijska vrata bila zatvorena. O tome umetnica nerado priča, ali je svu gorčinu i svoju nesrećnu sudbinu pretočila u autobiografsku knjigu “Aristokratsko stopalo”, koju je objavila 2003. godine.

U međuvremenu u našoj zemlji su počeli da duvaju neki novi vetrovi, pa je mladi reditelj Uroš Stojanović, za svoj debitanski film “Čarlston za Ognjenku”, želeo upravo Oliveru Katrinu za ulogu Velike Boginje.

Olivera Katarina: Čim sam pročitala scenario za ovaj film, odmah me je osvojio. Reditelj je pristupio sa mnogo duha ozbiljnim, čak i tragičnim stvarima. Ukratko, ova komedija opisuje vreme posle Prvog svetskog rata, kada su u jednom srpskom selu ostale samo žene, jer su svi muškarci izginuli u borbama. “Čarlston za Ognjenku” govori o tom košmaru, ali sa puno mašte i humora. Ima mnogo divnih ženskih rola, a ja sam oduševljena mladim kolegama sa kojima radim: Katarinom Radivojević, Sonjom Kolačarić, Stefanom Kapičićem, Nenadom Jezdićem... Sve je to ekipa pravih profesionalaca. Mnogo me podsećaju na neke druge umetnike sa kojima sam radila “Skupljače perja”. Tada smo se svi radovali susretima pred kamerama, a slično se i sada ponavlja. Prijatno me je iznenadio i mladi reditelj, koji je na set došao potpuno spreman, a sa glumcima je pre snimanja radio temeljno kao u pozorištu, pa je čak prisustvovao i svim probama kostima.

Osim što glumite, dobro je poznato da sjajno i pevate. Planirate li da uskoro objavite i CD?

Olivera Katarina: U ovom filmu mi se posrećilo, pa ću imati i nekoliko muzičkih numera, tako da ću ponovo zapevati. Sanjam da će se posle filma napraviti veliki spektakularni koncert sa ogromnim brojem igrača, a posebno bih želela da tu učestvuje i ansambl “Kolo” i da tako svi zajedno podsetimo publiku na onu staru, dobru narodnu muziku i da dokažemo da nije sve u ovoj novokomponovanoj. Nažalost, poslednjih decenija naš folklor je u velikoj meri zapostavljen. Nadam se da će moj san postati java.

Bili ste u prilici da zauvek odete u inostranstvo, ali ste se odlučili da ostanete ovde. Zbog čega?

Olivera Katarina: Slično su me pitali pre izvesnog vremena na Zlatiboru. Međutim, moj odgovor je da je ljubav – ljubav. Kada nekoga volite, onda ne vidite njegove mane, već ga volite onakvog kakav je. Ja volim ovaj moj nesrećni i napaćeni srpski narod, svim srcem. Shvatila sam da je pre svega Srbija užasno velika paćenica, zato sam odlučila da ostanem ovde, ma kakve probleme imala.

Svi tiraži “Aristokratskog stopala” su rasprodati. Nameravate li možda da napišete nastavak knjige?

Olivera Katarina: Da, po završetku snimanja filma namera mi je da napišem nešto što mi se dešavalo na snimanju. Toliko je lepo biti sa ovom generacijom mladih, koja je godište moga sina, da već sada u glavi imam siže svoje nove knjige.

Vaš sin Mane već nekoliko godina živi i radi daleko od vas...

Olivera Katarina: Jeste, on je akademski slikar koji je već šest godina u Madridu. Nostalgičan je i velika mu je želja da se vrati u Beograd. Zbog velike razdvojenosti i nemogućnosti da se češće viđamo, ja sam mnogo nesrećna, ali se oboje nadamo da će doći i to vreme kada će se Mane vratiti.

Kako vam je uspelo da tokom svih ovih godina ostanete lepi i negovani?

Olivera Katarina: Hvala na komplimentu, ali to je sve zahvaljujući majci prirodi, a nikako hirurškom nožu. Ponosna sam što nisam uradila ni jednu plastičnu operaciju.