Etno duet, braća Teofilović, ovih dana su se vratili sa tronedeljnog gostovanja po Americi i Kanadi. Otišli su na poziv Katedre za etno muziku New England Konzervatoriuma, iz Bostona koji im je upriličila profesorka istorije umetnosti Katarina Marković – Stouks. Osim što su u Americi pokazali vrhunsko pevanje, Ratko i Radiša su održali i teorijska predavanja. Koncert koji su priredili studentima, po rečima Radiše, bio je više nego fascinantan, jer su mnogi od gostiju zbog njih doputovali iz Njujorka i Kanade da bi čuli specifične glasove sa ovih prostora. Potom su im, zajedno sa profesorom Labreom, postavljali zanimljiva pitanja o nesvakidašnjem spoju muzike, reči i glasa.

Inače, Radiša i Ratko su svoje prve snimke načinili pre devet godina za Radio Beograd, da bi tek 1998. objavili prvi album pod nazivom “Čuvari sna”. Drugi su izdali 2002. godine naslovivši ga “Sabazorski vetrovi”.

Bili su naši predstavnici na brojnim etno festivalima u: Norveškoj, Sloveniji, Makedoniji, Japanu, Mađarskoj, Francuskoj, Rusiji, Italiji, Malti, Češkoj i Kanadi. Često su pozivani, kao gosti, na koncerte poznatih muzičara poput: Vlatka Stefanovskog, Miroslava Tadića…

Koncert koji su održali u berogradskom Domu omladine 1999. godine, proglašen je događajem sezone.

Da li vam je ovo bilo prvo gostovanje u Americi?

Braća Teofilovići: Ne, već treće. Ranije smo išli na poziv televizije “4S” iz Čikaga, a gostovali smo i u vašingtonskom “Kenedi” centru.

Kod nas vas najviše ima na RTS. Znači li to da ste ekskluzivci PGP - a?

Braća Teofilovići: Ne, nismo. Naše albume sami produciramo i objavljujemo. Međutim, uopšte sve manje snimamo za televiziju jer smatramo da to nije medij koji nama odgovara. Na svim televizijama, osim “Stankoma”, postoji mono tehnika, a sa druge strane, lično nismo za to da našu muziku treba gledati, već je prvenstveno treba slušati. Nažalost, ne samo kod nas, nego i u svetu, muzika se sve više gleda, a manje sluša, što je velika šteta.

Da li se može živeti od muzike koju izvodite, jer morate priznati da ona nije komercijalna?

Braća Teofilovići: Možemo, jer smo mi ljudi koji nemamo velike prohteve. Za nas je privilegija baviti se muzikom. Živimo za nju i od nje. Velika je stvar u današnje vreme putovati, obilaziti svet i upoznavati različite kulture.

U inoistranstvu ste sa bratom bili i predavači. Zbog čega to ne činite i kod nas?

Braća Teofilovići: Zato što u inostranstvu nije potrebno da imate diplomu da bi nekom pričali o poslu koji radite dobro. Nasuprot tome, kod nas se sve zasniva na institucionalnom nivou i bez završene Muzičke akademije, iskustveno saznanje mnogo ne važi. U knjigama drugačije piše, ali mi se ne poistovećujemo sa tim, već se oslanjamo samo na iskustvo. Zbog toga nas i ne pozivaju da budemo predavači, međutim to nam nimalo ne smeta. Najvažnije je da smo dovoljno priznati kod ljudi koji to vole i umeju da cene.

Mislite li da imate pravu, zdravu konkurenciju na našim prostorima?

Braća Teofilovići: Smatram da je ovo malčice provokativno pitanje. Ne mogu da ne spomenem Svetlanu Stević, koju ne smatramo konkurencijom, već rodonačelnicom ove muzike.

Da li vam zajednički nastup sa bratom pomaže ili bi mogli i odvojeno da pravite karijeru?

Braća Teofilovići: O tome nikada nismo razmišljali, jer smo oduvek zajedno nastupali i mislimo da na taj način ostvarujemo najkvalitetnije pevanje. Ne treba zaboraviti ni genetiku, kojom smo dobili ovaj dragocen dar za bavljenje muzikom.

Šta ste inače po profesiji?

Braća Teofilovići: Obojica smo poljoprivredni inženjeri, nemamo ni dan muzičke škole, niti baratamo sa notama.

Da li to znači da se nikada nećete baviti svojom primarnom profesijom?

Braća Teofilovići: Ne mora da znači. Možda ćemo, u nekim poznim godinama, na imanju pored Čačka, primeniti sve ono što smo učili na fakultetu.

Gde ćete održati sledeći koncert?

Braća Teofilovići: U Gračanici 29. oktobra i nadamo se da ćemo ovog puta obići i Pećku patrijaršiju.

Da li ste ikada poželeli da odete u inostranstvo i da se tamo nastanite?

Braća Teofilovići: Da smo se kao mlađi odlučili na taj korak, verovatno se ne bi ni bavili muzikom. Međutim, mislim da svi mi živimo u nekoj iluziji da je na Zapadu sve drugačije i bolje. U principu, mi smo veoma razmažen narod. Svako kome se ukaže šansa treba da ode, ali samo ukoliko to zaista želi. Ponavljam da bi možda i ostali u inostranstvu, da nam se ukazala prilika da to učinimo kao dvadesetogodišnjaci. Ovako, sa četrdeset godina, najverovatnije ne bi. Karijera nas vuče ka svetu i ne mogu da tvrdim da je išta nemoguće, jer volimo da napravimo internacionalni uspeh, ali je za to potrebno objavljivanje albuma u inostranstvu.