Milijana Ralević, zvana Mana, ne zna šta će od sreće od kada se nedavno pojavio njen album prvenac u izdanju muzičke kuće “Gold”! Svoj prvi CD drži pod jastukom i ne može da veruje da joj je, posle mnogo godina snivanja i rada, najveća želja u životu ostvarena. Rođena je u Beranima, a već nekoliko godina živi u Nemačkoj. Svakog vikenda, već nekoliko meseci, peva u diskoteci “Madona” u Frankfurtu.

Mana: Završila sam nižu muzičku školu. Od šesnaeste godine sam bila član jedne folklorne grupe. Zahvaljujući starijoj sestri, koja živi u Nemačkoj, obrela sam se na Zapadu. Dobila sam muzičku vizu što mi je omogućilo da ostanem u Nemačkoj. Zahvaljujući glasu, odlično sam se snašla. Tri i po godini sam pevala u diskoteci “Fleš” u Forcajnu, sad sam u “Madoni”...

Čula sam da si često putovala po svetu i pevala na nekoliko kontinenata...

Mana: Zahvaljujući muzici, videla sam i doživela mnogo toga. Bilo mi je ludo i nezaboravno u Australiji, gde sam provela pet meseci. Gostovanje u jednom sidnejskom lokalu nikada neću zaboraviti. Pevala sam na rođendanskoj proslavi. Nikada nisam videla toliko agresivnih ljudi... Gazda mi je dao bakšiš od hiljadu dolara, a onda načisto poludeo. Tražio je od mene da se popnem na sto i činim svakojake ludosti. Pošto za to nisam htela ni da čujem, a i vratila sam mu onih hiljadu dolara, pao mu je mrak na oči.

Jesi li pobegla?

Mana: Pošto je čovek bio mrtav pijan, shvatila sam da se sa njim nije šaliti. Kad sam videla da je poludeo, počela sam da bežim. Tražila sam prvi prozor, prva vrata, bilo kakav izlaz. Trčao je za mnom lomeći sve oko sebe i praveći neviđeni rusvaj. Kada sam videla da ne mogu da pobegnem, uhvatila me je ludačka panika. Morala sam “da promenim ploču”. Prestala sam da bežim, stala, okrenula se prema njemu i počela da se osmehujem, najlepše što mogu. Prišla sam mu i zagrlila ga! A onda sam krenula da ga ubeđujem da se smiri... Situacija se nekako sredila, ali nikada u životu uplašenija nisam bila!

Da li si imala još mnogo loših iskustava?

Mana: Šta sam sve preživela... Pevala sam u Milanu, u najluksuznijem restoranu u kom sam ikada bila, na jednoj romskoj svadbi. Bilo je tu mnogo pevača. Bakšiš je pljuštao kao kiša! Drugog dana, usred veselja, gazde su jednostavno zbrisale ne plativši račun. Za njima su pobegli i gosti u rekordnom roku. Nije bilo druge nego da zbrišemo i mi, muzičari i pevači. To se nije znalo ko će preko koga, dok su izbezumljeni konobari jurili za nama preteći policijom... Da su nas uhvatili, mi bi morali da platimo račun za celo veselje ili bismo završili u zatvoru! Eto, često se slavlja neočekivano završavaju spašavanjem golog života...

Proganjaju li te nevalentni muškarci u diskoteci u kojoj pevaš?

Mana: Jedan momak me je neumorno proganjao šest meseci. Donosio mi je cveće, čokolade, poklone... Jednom je čak i prsten doneo, sa željom da se verimo! Bezbroj puta sam strpljivo pokušala da mu objasnim da neću da se udam za njega, da neću da ga povredim, ali da ne mogu da prihvatim njegovu ponudu jer već imam momka. Jedva sam ga otkačila! Prestao je da dolazi u diskoteku. Bila sam presrećna kada sam zaključila da je odustao... Zašto ti je više od deset godina trebalo da snimiš album?

Mana: Imala sam veliku želju, mnogo volje i mnogo ljubavi prema muzici. Ali, to je bilo sve. Dugo mi je trebalo da shvatim da volja i ljubav ne vrede ništa bez novca. Za tih deset godina, stekla sam mnogo iskustva, ispekla zanat i shvatila da nije zlato sve što sija... Imala sam sve, sem novca!

A onda si, pretpostavljam, našla bogatog sponzora?

Mana: Tako nekako ispada! Vlasdnici diskoteke “Fleš”, u kojoj sam dugo radila, Željko Stojnić i Dragan Simić su mi pomogli... Beskrajno sam, im zahvalna što su pomogli da snove pretočim u stvarnost...