Pred svoj koncert u centru “Sava”, pre tri i po godine, kada je zaključio da nijedno od njegove troje dece neće doći da ga sluša, (jer imaju obaveze) poznati pevač im je “pripretio”! Saopštio im je da će naći neku zgodnu, mladu ženu koja će mu roditi još dece, koja će doći na njegov sledeći koncert i sedeti u prvom redu! Pošto nije čovek koji priča u prazno, Luis je s ideje prešao na delo! Upoznao je mladu, lepu Silvanu i ona mu je rodila dva sina. Starijem (rođenom u “drugoj turi”), već su dve godine, a mlađi ima pune dve nedelje! Sve u svemu, Luis je srećan i zadovoljan čovek...

Louis: Pre svega, ja sam veliki egoista i činim sve da sebi ugodim. Zato i decu pravim. Ne zbog bilo koga drugog, već zbog sebe. Bog mi daje da ih čuvam i gajim, na moju radost. Sve što radim, radim zbog sebe. I baš me briga kako je drugima! To je kao kad čovek nekome daje poklon. Ne daje ga da bi učinio tome kome ga daje, već da bi uživao u davanju... Čovek treba samo nešto da poželi i da stremi ka tome, vodeći računa da nikom ne šteti.

Nije valjda da ste toliko nezainteresovani za efekte svog egoizma!

Louis: Ma baš me briga za efekte! Silvanu sam doveo da živi sa mnom zato što meni tako odgovara! I ovog muzičara sam dovukao sa drugog kraja zemlje ne da bi njemu bilo bolje, već da bih ja uživao dok svira sa mnom. Svi ljudi, pre svega, moraju sebi da čine dobro, da bi mogli da čine dobro i drugima. Drugačije ne može. Ko kaže da može – laže! Ja, recimo, ne pušim. Ali, ne zato što to ne valja, već zato što mi ne prija. Baš me briga da li to valja ili ne valja. Noću spavam samo dva i po sata. Tako mi se sviđa. Strah me je da će da se desi nešto lepo, a da ću ja to da propustim jer spavam...

Čujem da ste nedavno dobili još jedno priznanje...

Louis: Moj najmlađi sin Sergije je rođen 16. septembra u devet sati i dvadeset minuta. Istog dana, tačno u podne, javljeno mi je da sam dobio status višeg umetnika. To me baš začudilo. Nisam računao da ću dobiti taj status... Jeste da imam gomilu drugih priznanja, ali to... Bio sam ambasador univezalne umetnosti u Italiji, dobio sam priznanje na Olimpijadi u Atini, priznanje na festivalu etno umetnosti u Pragu... Ali, najveće poklone sam uvek dobijao od samog sebe! Kad je moje troje dece poraslo (najstariji sin ima 30, ćerka 22 i treći sin 20 godina), poklonio sam, sebi još ovo dvoje malih...

Sad uživate u Sergijevoj pesmi! Menjate li mu pelene?

Louis: Menjam pelene, onda kad se potrefi da sam kod kuće, a da je moj red! A što se tiče pesme... Niti peva, niti plače! Samo spava i jede! Ima dobru majku Eto, od petoro dece, samo je jedno kod mene na hrani – moj dvogodišnji sin. Sergije je na majčinoj sisi. Kako da ne budem zadovoljan? Kao klinac, poželeo sam da sviram. Ostvario sam to! Uspeo sam da opstanem svirajući na svoj način, uživajući u svirci. Ne pijem, ne puštim, ne konzumiram, opijate, ali zato volim da skitam i uživam po kafanama. Nikad nisam bio posebno gladan i imam sve što sam ikada poželeo.

Kako procenjujete situaciju na estradi?

Louis: Nemam nikakav stav o tome. Niti mi je ko konkurencija, niti sam ja ikome konkurencija. Ovo što radim je stil za sebe. Od osamdeset devete do devedeset osme ništa nisam snimao, ali to kao da niko nije ni primetio! Ono što mi se ne sviđa, to ne slušam i nemam pojma šta je. Muzika se ne deli na dobru i lošu, već na onu koja se čoveku sviđa ili ne sviđa! Pitaju me neki ljudi šta mislim o Stojinim pesmama. Šta ja tu imam da mislim. Ako ima i dva čoveka kojima se to sviđa, u redu je...