Nikola Vukčević je mladi crnogorski reditelj, koji je svoj trag ostavio u tri najveća centra jedinstvenog bureta baruta – SCG. Studirao u Novom Sadu, magistrirao u Beogradu, a veći deo profesionalnog angažmana ostvario je u Podgorici.

Umetnički je direktor Gradskog pozorišta u Podgorici, režirao je desetak pozorišnih predstava, četiri kratkometražna igrana filma, jednu TV dramu, dvadesetak polučasovnih dokumentarnih filmova, bavi se režijom i produkcijom muzičkih i reklamnih spotova, a prvi domaći film ove sezone, “Pogled s Ajfelovog tornja”, je njegovo prvo celovečernje igrano ostvarenje.

Film je nastao po motivima romana “Zagrepčanka” Branislava Glumca. Zašto ste se odlućili baš za taj roman?

Nikola Vukčević: Roman “Zagrepčanka” je, meni lično, jedan od najdražih romana koje sam pročitao do sada. Naravno, to ne znači da je taj roman najbolji, ali je meni najdraži. Jako sam dobro komunicirao sa romanom, jer su likovi i situacije opisane na način koji meni vrlo odgovaraju i prijaju. Dakle, opisano je stanje osobe koja se sveti, a u toj osveti, istovremeno podnosi lične žrtve i bol. Upravo je to ono što je meni bilo dramski značajno i povezano sa onim što mene u umetničkom smislu trenutno interesuje i što komunicira sa današnjim vremenom.

Niste se opredelili za puku ekranizaciju romana, već ste u scenario utkali i Vašu priču i neko lično viđenje prostora i vremena u kome umetnik može da stvara?

Nikola Vukčević: Dugo sam razmišljao o tome na koji način želim da fokusiram rad na nečemu što će biti moj prvi igrani film. Diplomirao sam na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Vlatka Gilića, na katedri za režiju, gde se studira i film i pozorište. Do ovog filma režirao sam dosta kratkih igranih filmova, reklama, video spotova i nekoliko predstava, što mi je pružilo osećaj da bi trebalo da uradim igrani film. Raditi prvi igrani film nije nimalo lako, jer uslovi u kojima se radi takav film su najteži. Razmišljajući o filmu, radio sam paralelno dve priče. Prva je bila inpirisana romanom “Zagrepčanka”, a druga je bila priča o vajaru, slikaru. Za obe priče mi se činilo da nešto nedostaje. Kada sam shvatio koliko pišem jedan isti scenario i da je sve to sastavni deo jedne iste priče, kontaktirao sam autora romana i objasnio mu šta želim. Suština ove priče jeste ljubav, ali i odnos ljubavi i prostora u kome se nalazimo. Želeo sam da prikažem i onu drugu stranu života, dakle sve ono što nas opravdava ili ne dok nešto činimo ili ne činimo. Sve ono što sam želeo da kažem o ovom vremenu i prostoru, stavio sam u ovaj film. Negde je to bukvalno, a na nekim mestima metaforično. Kada mlad reditelj koji živi na Balkanu i razmišlja o tome kako će izgledati njegov prvi film, mogu da kažem da moj prvi film izgleda mnogo bolje od onoga što sam kao student maštao da bude moj prvom filmu.

Ima li u filmu “Pogled sa Ajfelovog tornja” nekih autobiografskih elemenata ili ličnih poruka i u čemu se one ogledaju?

Nikola Vukčević: Bila je jedna šala, koja je dosta intimna, a koja otkriva neke stvari koje sam podsvesno želeo da kažem, jer me je jedan prijatelj pitao da li je glavni junak filma, vajar Vanja, zapravo Nikola Vukčević ili je to Bane Trifunović ili je to samo Vanja. U jednom trenutku kada shvatite koliko su te stvari bliske, koliko nešto što želimo da kažemo komunicira sa nama privatno, mislim da smo na dobrom putu. Ovaj film je za celu ekipu otkrivanje onoga što često kao pitanje postavljamo sebi – šta mi radimo danas i ovde? Za mnoge mlade ljude ovo pitanje, danas, nema jednostavan odgovor.

Pored vizuelnog identiteta i besprekornog dizajna, ipak glavno težište Vašeg filma leži u glumačkim kreacijama...

Nikola Vukčević: Kasting je vrlo zanimljiv jer pruža kombinaciju mladosti i neke nove energije, sa jedne strane, sa iskustvom, sa druge, a nezaobilazna je i pojava harizmatičnog Darka Rundeka, koji je filmu kroz svoju ulogu i suštinu te uloge dao jedan poseban smisao.

Da li je saradnja sa Darkom Rundekom proistekla iz mogućeg postojanja uzora odnosno idola iz detinjstva?

Nikola Vukčević: Lik koji tumači Darko Rundek je neko ko sve vreme u filmu shvata o čemu se zapravo radi i čini se da je pozitivac. Međutim, duh vremena i sve ono što se danas dešava utiče na njega, te uspeva da ga preobrati na drugu stranu. Iz svih tih razloga, tražio sam nekog ko je i više od glumca, ko bi pored tumačenja te uloge, ostvario i taj svoj simbol koji nosi. Ako neko koga doživljavamo kao uzora iz svog detinjstva ili neko čiji su nam stihovi otvorili smisao življenja i postulata života, u jednom trenutku od pozitivca postane negativac, onda je to slika u ogledalu. Radeći film “Pogled sa Ajfelovog tornja”, trudio sam se da što više bude sopstveni pogled u ogledalu, a da prizor uopšte nije lep. Zato sam tražio nekog ko je jači od glumca, neko ko je simbol nečega sa čime smo mi odrasli, a što je poprimilo neki devijantan oblik. Darko Rundek je, pored toga što je ostavio veliki trag u muzici na ovim prostorima, i diplomirani reditelj, te sam zaključio da je upravo on pravi izbor. Reditelju su sjajni glumci, kao na primer Orson Vels. Rundek je i simbol jednog vremena, a i znao sam da će zadatak vrlo dobro zanatski izneti, što je i učinio. On je ostvario jednu malu, egzotičnu ulogu i ja verujem da je to pravi izbor.

Kakva iskustva nosite sa festivala na kojima je film prikazan i kakvi su dalji planovi distribucije filma?

Nikola Vukčević: Film je premijerno prikazan na festivalu u Motovunu, što je bila, u neku ruku, svetska premijera. Reakcije publike su bile vrlo dobre, skoro onakve kakve smo i očekivali. To nam je, između ostalog, omogućilo i tri poziva za strane festivale, za dva festivala u Francuskoj i jedan u Nemačkoj. Nacionalnu premijeru film je doživeo na festivalu u Herceg Novom, gde je osvojio tri nagrade: za najbolji ton, najbolju montažu i glavnu žensku ulogu – Marija Vicković. Ovaj film je koncipiran na jedan nov način u kadriranju i u obradi – u montaži, muzici i u zvuku, te je žiri, koji su sačinjavali stariji filmski radnici, dodelivši nam nagrade za montažu i ton, prepoznao ono što smo mi želeli da prikažemo kada smo koncipirali i dizajnirali film. Pored učešća na festivalu u Novom Sadu i srpsko-crnogorske distribucije, film će biti prikazivan i u zemljama bivše Jugoslavije, a pozivi sa stranih festivala uveliko pristižu.