Pevačica Gordana Stojićević - Janković je na ovdašnjoj, u svakom pogledu šarenoj estradi, kako kažu njene kolege u šali, oličenje minusa i predstavnik malobrojne grupe nepravedno zapostavljenih! Takav status je zaradila negujući izvornu muziku i ne povodeći se za modno muzičkim trendovima. Prvi minusjoj je višak škole (završila je veterinarski fakultet). Drugi – što ume da peva! Treći – kulturna je, pristojna, neagresivna. Četvrti – ne nosi miniće i ne ističe dekolte (iako bi mogla). Ima ih – u izobilju, sasvim ih je svesna i slatko se smeje na svoj račun! Uprkos svemu, na estradi opstaje već četvrtu deceniju!

Gordana Stojićević: Raduckam po malo, mada bi mi bilo draže da se ubijam od posla, ali eto... Po našem balkanskom mentalitetu, ja sam sasvim za staro gvožđe! Ako žensko nije riba, posle četrdesete nema šta da traži na estradi! Muškarci mogu i sa štapovima da se šetkaju, a mi... Muškarci tvrde da su na estradi ugroženi, a niko ne razmišlja o nama, pevačicama u zrelim godinama... Verujem da bi poziva za tezge bilo više, ali misle ljudi da sve pevačice traže bnasnoslovne honorare pa se možda ni ne usuđuju da zovu... Krive su te bezvezne priče o basnoslovnim honorarima koje veze nemaju sa istinom. Lansiraju ih ribe...

Pa dobro, niko vam nije branio da i vi budete riba! To je danas bar lako, uz pomoć plastičara i ostalog...

Gordana Stojićević: Nije dovoljno samo imati mogućnosti. Treba za nešto imati još i želju i pare! A ja nikad nisam imala želju da karijeru gradim na takvom imidžu! Šta ćete, nismo svi od istog materijala! Rekoh vam ja da sam skroz demodirana i da ne shvatam ove nove trendove...

Vaš muž bar ima restoran, pa možete u njemu da pevate!

Gordana Stojićević: Svakog petka pevam u njegovom restoranu “LM”. Ljudi dolaze da čuju muziku koje su željni. Moja prijateljica Nena Vukadinović tu peva evergrin, svetski, na nekoliko jezika. Svrati i moja draga koleginica Izvorinka Milošević pa i ona otpeva nešto! Svakog petka se povampirimo pa napravimi haos. Nije baš kao u drumskim mehanama, ali eto, neko voli i drugačija mesta. Pevamo staru, dobru, demodiranu muziku, ali zapevamo i po nešto što je u trendu!

Ima li šanse da se još neko iz stare pevačke garde povampiri

Gordana Stojićević: Naravno! Kad se svi mi povampirimo, svašta će biti! Taj naš “svet u malom” koji negujemo u restoranu mog muža, fantastično funkciniše i mogli bismo da ga prenesemo u malo šire okvire. Ne verujem da bi se publika bunila. Vidim da ima puno onih koji su željni prave, dobre, narodne muzike. Jeste da je postalo nepisano pravilo da pevačica bolje prolazi što gore peva, ali eto, nađe se malo mesta i za ovakve!

Jeste li se umorili od estrade?

Gordana Stojićević: Nikada se neću umoriti od muzike, ali mi je mučno mnogo toga na estradi. Namnožilo se mnogo takozvanih pevača, takozvanih muzičara, takozvanih menadžera... Mnogo je neodgovornih, netalentovanih, nevaspitanih... Većina je ubeđena da je posisala sva znanja ovog sveta. Imam dovoljno godina, muzičkog i životnog iskustva, ali se i meni dešava da nasednem na nečija prazna obećanja i slatkorečivost. Pre nekoliko meseci, zvao me je čovek koji mi je obećao gomilu poslova. U svom kalendaru sam rezervisala datume. Naravno, nestao je, a ja sam bila dovoljno naivna da ni kaparu ne zatražim.

Smeta li vam što mnogi o pevačima narodne muzike govore u pogrdnom smislu?

Gordana Stojićević: Sa jedne strane, to razumem. Sa druge strane, često se koristi reč narodnjaci, kao pogrdan izraz za nešto što nema veze sa narodnom muzikom. Oni koji su zaduženi za kulturu, preziru narodnjake. Sve se toliko izmešalo da kao da smo potpuno zaboravili šta je uopšte narodna muzika!