Iako mnogi glumci teško pristaju na intervjue, a isti su im sastavni deo posla, a i vid lične promocije i marketinga, Danica Maksimović je uvek prijatna i srdačna i raspoložena za partiju, dve razgovora sa predstavnicima sedme sile. Kao i obično, pa tako i na prvoj klapi filma “Čarlston za Ognjenku”, plenila je nekom posebnom energijom, istom onom koja se sreće samo u retkim slučajevima iskrenih i pravih dramskih umetnika koji sve rade iz duše.

Glumila je u više od 60 filmova i TV serija i više od 70 pozorišnih predstava. U najlepšem sećanju ostao joj je prvi film “Hajduk“, deo je tri najgledanija srpska filma: “Bal na vodi“, “Tesna koža“ i “Zona Zamfirova“ i nezaboravne su njene role iz filmova: “U ime zakona“, “Noć u kući moje majke“, “Bal na vodi“, “Nataša“ i “Mi nismo anđeli“. Ostavrena je i kao pozorišni umetnik, a izdvajaju se neponovljive role u predstavama: “Cigani lete u nebo“, “Gorke suze Petre fon kant“ i “Lukrecija iliti ždero“ za koju je i nagrađena prestižnom Sterijinom nagradom.

Mlađa generacija pamti je po Liji, kojoj je pozajmila glas u lutkarskom TV serijalu “Laku noć, deco“, a starija po serijama “Vruć vetar“ ili “Srećni ljudi“. Igrala je naslovnu ulogu u prvoj srpskoj telenoveli “Jelena“, a čak je stigla i da predsedava Savezom dramskih umetnika Srbije pune dve godine i da se izbori za mnoge statuse svojih kolega.

Trenutno je jedna od ključnih karika novog domaćeg filma “Čarlston za Ognjenku” koji će biti film plakanja, ali i smeh, film za koji bi Amerikanci rekli “ultimativni date movie”, ili možda moderna bajka?

Danica Maksimović: “Čarlston za Ognjenku” liči na bajku, ali to zapravo nije. Na kraju će vas prilično uznemiri i prikucati za sedište, te će vam ostati jedan gorak ukus. Nadam se da ćemo putem slike taj efekat preneti iz teksta i na platno. Scenarista i reditelj, Uroš Stojanović ima tu čudnu moć da onaj paralelni svet koji svi mi proživljavamo u našim okolnostima i u ličnim okruženjima i prikaže.

Iako Vaš lik deluje kao potencijalni komični lik, da li on u sebi sadrži i dozu lične tragedije i gorčine?

Danica Maksimović: Igram Zagorku, ženu koja živi ovaj život, ali i onu koja bi volela to nešto drugačije, jer svako od nas ima tu drugu stranu ličnosti i života. Svako od glumaca ovog filma gradeći svoj lik imaće priliku da pokaže tu drugu stranu života. To je jako interesantno u ovom filmu. Uroš Stojanović to paralelno vodi, a to je vrlo teško na filmu. Napisati takav scenario, nije lako, a Uroš je to odlično uradio i vešto vodi takve priče. Upravo je to ono što me je vrlo fasciniralo kada sam čitala scenario, kakav do sada, moram da priznam, nisam čitala.

Ponovo ste deo kostimiranog filma, oživljavanja 20-ih godina prošlog veka i dolaska čarlstona u Srbiju. Kako izdržati i ostvariti neophodnu igru i glumu pod kostimima i na visokim temperaturama?

Danica Maksimović: Jako teško je oživeti jednu epohu i raditi pod tim kostimima, ali je zaista lepo i godi vam čak i vrućina na snimanju. Film je, zaista, čudo. Kada smo snimali “Zonu Zamfirovu”, mislili smo da će se šminka topiti i da će se to i videti, ali se ništa nije primetilo na ekranu. Svako od glumaca ko radi pod kostimima ima osećaj da je sve to teško i naporno, jer su temperature visoke, a i evo snimamo na vrelom kamenu prelepe Smederevske tvrđave. No, glumci su takvi da se nikada ne predaju. Bodrimo se, pomažemo jedni drugima, tako da sve uspemo da izguramo.

Da li i koliko je “Čarlston za Ognjenku” spoj mladosti i svežih ideja i iskustva i minulih godina teškog rada?

Danica Maksimović: Najlepše u umetnosti, pa i u filmu konkretno, je spojiti iskustvo i mladost koja je prelepa, sveža, koja ima svoju maštu, inventivnost, neke puteve koji sami biraju i kojima kreću, a to je prelepo. Mladi autori jedva čekaju da rade sa starijim kolegama i da od nas dobiju savet. Interesantno je da se mlađe kolege ne ljute kada im ukažemo da neke stvari i kada ih savetujemo kako bi šta trebalo uraditi. Svi mi želimo da imamo jedan kolegijalan odnos i da mi stariji imamo pored sebe neke mlade talentovane ljude sa kojim možemo da radimo nešto novo i da razmenjujemo pozitIvne energije u procesu stvaranja jednog filma. Svako od nas ko je u ekipi filma “Čarlston za Ognjenku” oseća se počastvovanim. Cela situacija u kojoj je naš film danas i veliki broj domaćih glumaca koji vape za radom, a malo njih dobije priliku, stvara vam osećaj prijatnosti i prosto vam bude drago da se nađete u jednom ovakvom projektu koji je zamišljen ozbiljno prelepo, jer imamo i imaćemo čime da se pozabavimo.

Pre “Čarlstona za Ognjenku” igrali ste u drugom delu serijala “Mi nismo anđeli”, ali i u filmu “Boje vremena” Radmile Gordić o kome se malo zna u Srbiji, a u pitanju je zahtevan ruski projekat autorke sa ovdašnjih prostora?

Danica Maksimović: Vrlo se ponosim tim filmom, mojom ulogom i učešćem u tom projektu, koji je zaista značajan i veliki. O tom filmu će se tek znati, jer je reč o trilogiji. Igrala sam u prvom delu te trilogije, a scenario drugog dela se trenutno nalazi kod Emira Kusturice koji čita scenario i kako sam čula vrlo mu se dopada. Prvi deo te trilogije snimali smo u Sirogojnu u etno selu. Kao i u “Čarlstonu za Ognjenku” igram jednu ženu iz naroda, majku vojnika koji se ne vraća kući. Reč je o drami, koja je suštinski vezana za ovo podneblje. Reč je o devojci koja je naše gore list. Rođena je u okolini Užica i njoj je jako blizak ovaj teren. Film je vrlo slikovit. Između ostalog, opisuje se sakupljanje šljiva, pečenje naše rakije, kuvanje slatkoa od šljiva i to je prelepo prikazano. To je jedan prelep prizor. Film je sniman s kraja jeseni prošle godine i ja sam tim projektom vrlo zadovoljna. Čak sam bila i na premijeri u Moskvi, da bih pomogla toj mladoj devojci, jer je taj film njen diplomski rad na tamošnjoj akademiji. Kao kruna njenog angažovanja na tom filmu, usledila je i desetka na završnom ispitu. Ona zaslužuje sve pohvale, jer je tamo studirala, a uspela je da se izbori, da dođe u svoju zemlju i da snimi taj film. Ona će sada nastaviti rad na toj trilogiji, već ima producente i to iz Italije. Za trilogiju je zajedničko da se prate porodice i njihove sudbine i opstanak u vihoru rata, dakle porodice u kontekstu rata. Na primer, treći deo će govoriti o porodici iz Gruzije koja se bavi uzgajanjem vinove loze i pravljenjem vina. Drugi deo je smešten u Mantovi i prati se porodica koja se bavi proizvodnjom sira. To su interesovanja mlade rediteljke, to ona želi da prikaže, dakle, postojanje nekih starih zanimanja koja su fenomenalna, a opet prikazana kroz ljudske sudbine.

Koliko je serija “Jelena” dodatno doprinela vašoj popularnosti?

Danica Maksimović: Serija “Jelena” je bila vrlo gledana i kada igrate glavnu ulogu, popularnost dolazi sama od sebe. Nedavno se reprizirala i serija “Lisice” koja takođe doprinosi tome da vas novinari pozivaju i traže intervjue. Televizija je jedan uticajan medij i ne bi trebalo da ga izbegavate. Prosto, ne možete da ga izbegnete. Podjednako volim da radim i na filmu i u pozorištu i na televiziji, a televizija ima tu prednost najmasovnijeg gledališta.