I ovog leta, kao i prošlog, raspevana folkerka Ćana je u samom vrhu liste najzasposlenijih pevačica. Ko šta radi, ona juri sa tezge na tezgu i ne stiže ni da se odmori. Nedavno je imala šest radnih dana za redom i za nepunu sedmicu, prešla je autom četiri hiljade dve stotine kilometara! Stan u Beogradu joj je postao samo usputna stanica na koju svraća da popije kafu i promeni kofere.

Ćana: Moj život je postao prava ludnica! Ne znam gde ću pre. Nedavno sam na jednoj svadbi u Svilajncu htela da se onesvestim. Tolika je vrućina i sparina bila. Nisam se ni odmorila od te svadbe, a odjurila sam na tezgu u Bosni. Pevala sam napolju cvokoćući i tresući se. Temperatura je bila svega osam stepeni! Tako se stalno smenjuju temperaturni šokovi i plašim se da će početi problemi sa sinusima!

Da te ne zamrze kolege koje nemaju posla?

Ćana: Nisam osoba koja ljude podstiče na mržnju. Znam da mnoge moje kolege nemaju posla, iz različitih razloga. Jedni na sav glas pričaju kako neće da pevaju po svadbama i vašarima. Drugi ljude odbijaju pričama o basnoslovnim honorarima. Žao mi je onih koji nisu imali prostora i prilike da se dokažu, pa zato sede kod svojih kuća, umesto da rade.

Šta bi ti radila da te niko ne zove na tezgu?

Ćana: Moj je stav da je bolje raditi za normalnu cenu, nego sedeti kući. Vlada ogromna besparica, sve je skupo, ali to nije razlog da zacepljujemo honorare. Da me niko ne zove, pomislila bih da sam zalutala u ovu profesiju. Dobro bih preispitala svoje ponašanje. Mnogo puta su mi gazde na veseljima rekle da nisu imali lepa iskustva sa mojim kolegama. Žalili su mi se da neki pevači ni dobro veče nisu rekli kad su došli kod njih... Ljudi su na te stvari osetljivi... Takvim ponašanjem, moje kolege sami sebi zatvaraju vrata!

Tvoje kolege se pitaju šta ti radiš sa tolikim parama! Kao, puno radiš, pa puno i zaradiš!

Ćana: Pa to je tužno i smešno! Prvo, to nisu neke ogromne pare jer ja cenu ne zacepljujem! Sve je skupo i moji troškovi su veliki. Plaćam hotele, struju, vodu, benzin... Da su to ogromne pare, ne bih vozila auto star deset godina i ne bih živela u stanu od 70 kvadrata već u nekoj viletini! Svi vide kad neko radi i zaradi, a za troškove niko ne pita! Što neko ne izračuna koliko sam samo benzina potrošila za šest dana dok sam prešla tih četiri hiljade i dvesta kilometara!

Kako izlaziš na kraj sa zlobom i ljubomorim koje caruju na estradi?

Ćana: Ne želim da primećujem ružne stvari. Sva moja razmišljanja su pozitivna i žalim ljude koje kroz život vodi pakost. Oni razdiru sami sebi. Nikad nikome nisam poželela ništa loše. Činila sam dobro i onima koji su me saplitali i potcenjivali, da bi njih bilo sramota što su takvi, da bi se postideli sebe i svojih postupaka.

Sećaš li se vremena kada si ti molila ljude da im pevaš?

Ćana: Joj... Godinama sam bila poznata radna pevačica. Kolega mi je ugovorio tezgu u Vrbasu, u motelu “Zodijak”. Ljudi su me željno iščekivali, a ja sam došla i pokazala se u najgorem mogućem svetlu – ostala sam bez glasa! Pokušala sam ljude da uverim da to nisam prava ja, ali su me belo gledali... Posle par dana, na njihovo i moje olakšanje, digla sam ruke i otišla kod moje mame. Ne da nisam mogla da pevam, nego više nisam mogla ni da pričam. Dvadeset pet dana sam vežbala da kažem “dobro jutro”! Htela sam da umrem od muke i besa...

Kako se priča završila?

Ćana: Kada sam se oporavila, progovorila i propevala, vratila sam se u “Zodijak” i krenula da molim upravnika da me pusti da pevam, za džabe! Bilo mi je važno da se dokažem i pokažem u pravom svetlu! Jedva sam čoveka izmolila... Kad sam zapevala, napravila sam haos! Ostala sam tu narednih jedanaest meseci, pevajući iz noći u noć... A bez glasa sam ostala jer sam se sa mora vratila stojeći na vratima voza. Zaradila sam užasnu upalu glasnica. Tada sam se zarekla da u voz više nikad neću ući. To me je nateralo da položom vozački ispit i kupim auto!