Davno se Jašar Ahmedovski manuo burnog života. Sa suprugom Snežanom se skrasio u velikom, lepom stanu u centru grada i kad ne putuje i ne peva, uživa u mirnom, porodičnom životu. Estrada ga toliko nervira da bi je se slatko manuo, samo da nije prevelike ljubavi prema muzici. Iako je tek prešao četrdesetu, uveliko gazi treću deceniju pevačkog staža. I dalje brižljivo neguje imidž jednog od najvećih estradnih kicoša, ostavljajući prava mala bogatstva po skupim buticima.

Jašar Ahmedovski: Rano sam počeo, tako da neki misle da imam sto godina! Od detinjstva mi je muzika bila san, opsesija, ljubav. U četrnaestoj godini sam iz rodnog Prilepa otišao u Sarajevo. Upisao sam srednju medicinsku školu! U Beograd sam došao dve godine kasnije. U muzičkim krugovima sam već bio poznat kao čudo od deteta. Godine osamdeset pete, snimio sam prvu ploču “Ružo moja, mili cvete”. Znači, na estradi se nisam našao slučajno, ili zato što nisam znao šta ću sa sobom. Na estradu me je gurnuo talenat! Muka mi je jer danas vladaju druge zakonitosti...

Kako se snalaziš u svemu tome?

Jašar Ahmedovski: Nikako! Ne uklapam se jer se i dalje držim kvaliteta. Ni burno vreme, ni silne nepravde koje sam za ove dve i po decenije doživeo, nisu me mogle naterati da postanem drugačiji. Mnogo toga sam odgledao i odbolovao mudro ćuteći, svestan da niko krive Drine nikad neće ispraviti. Nekad se i sam pitam kako sam opstao. U stvari, opstao sam zahvaljujući kvalitetu koga sam se uvek držao kao pijan plota!

Jesi li se umorio od jurcanja za parama?

Jašar Ahmedovski: Nikad ja nisam jurio za parama, dok je većina pevača svoje karijere svela upravo na to. Pre neki dan mi jedan kolega kaže da je ugovorio lepu tezgicu, da mu je dobrodošla da pokrije račun za telefon! Meni je to tužno i smešno... Mene su pare htele... Prvi honorar sam zaradio već u devetoj godini. Pevao sam u jednoj kafanici u Prilepu. Činilo mi se da nisam ni trepnuo, a džepovi su mi bili puni! Verovatno je to bilo presudno za moj odnos prema novcu. Nikada se nisam plašio nemaštine, čak ni kada sam kao klinac došao iz Makedonije u Sarajevo... Zarađivao sam i trošio!

Imaš li predstavu koliko novca te je koštao buran život?

Jašar Ahmedovski: Nikada nisam računao. Samo znam da sam godinama trošio kao lud, sa društvom, ne žaleći, ne štedeći, ne računajući. Ludovao sam po kafanama, diskotekama... Ali, nije mi žao nijedne pare! Dovoljno sam stekao, obezbedio sam Snežani i sebi lep kutak, lep život. Zato više ne moram da jurim posao. Bruka bi bilo da posle dve i po decenije rada moram da pevam po svaku cenu.

Koliko novca trošiš na garderobu?

Jašar Ahmedovski: Mnogo! Ne smem ni da računam. Snežana i ja obožavamo da se lepo oblačimo i ne žalim da dobro platim komad garderobe koji mi se sviđa. Na sreću, imam mnogo prijatelja među vlasnicima butika, pa dobijam ekstra stvari...

Mile Kitić mi je nedavno rekao da ima 80 odela koje nikad nije obukao. Koliko ih imaš ti?

Jašar Ahmedovski: Nemam odela koje nikad nisam oblačio... Jednostavno, ne kupujem ono što neću obući! Sve što kupim, to nosim. Znam da ima kolega koji jedno odelo obuku samo jedan put. Naravno da ne mogu da ga obuku više puta jer su ga platili sto evra, pa ne može da se obuče više od jednom! Nikada nisam kupovao jeftine stvari za jednokratnu upotrebu. Svaku stvar koju imam, obučem bar po petnaestak puta!

Šta radiš posle sa tim stvarima?

Jašar Ahmedovski: Dajem ih familiji. Ništa ne zadržavam. Moram da oslobodim prostor za nove količine garderobe!

Žasliš li za burnim vremenima?

Jašar Ahmedovski: Ne žalim... Žalim jedino za romatikom. Poslušajte samo tekstove ovih modernih pesama... Katastrofa! Pesme sa tekstovima koji su oličenje nemorala, postaju najveći hitovi! To je prava slika vremena u kom živimo. Muka mi je od toga... Nigde trunke romantike, lepih osećanja. Samo ko će koga prevariti, ko će kome podvaliti...