Za Neška Jovanovića, unosna tezga u Ćustendilu, u Bugarskoj, pretvorila se u pravu noćnu moru. Umesto da kući dođe slatko umoran i propisno oparen, to jest punih džepova, vratio se slomljen, neispavan i bez prebijene pare, zaričući se da njegova noga u susednu Bugarsku više kročiti neće!

Preko prijatelja, Jovanoviću je stigao poziv da peva na otvaranju diskoteke u Ćustendilu. Naravno, oberučke je poziv prihvatio. Sve je počelo uobičajeno. Jovanović je pevao, gosti su se zagrevali i bili sve veseliji...

Posle par sati, u diskoteku je upao ćelavi, istetovirani, krupan momak koji je odmah prišao pevaču. Predstavljen mu je kao bugarski baron, veliki prijatelj Hrista Stoičkova, kuma Miroslava Ilića. Posle upoznavanja sa baronom, čovekom pred kojim su svi drhtali, Neško je nastavio da peva. A moćni baron je u sebe sručio u cugu pola flaše viskija! Zatim je ustao i počeo da maltretira sve redom... Prilazio je ženama, ljubio ih i štipao, muškarcima je delio ćuške iz čista mira. Niko nije reagovao. Pošto je dokrajčio bocu viskija, prišao je pevaču i zatražio da mu peva pesmu Miroslava Ilića “Pozdravi je, pozdravi”. Pošto je pesmu otpevao, žestoki baron je zatražio da je otpeva ponovo. Neško je bez reči to učinio. Ali, nezgodnom gostu to još nije bilo dosta. Sve u svemu, Neško je “Pozdravi je, pozdravi” otpevao deset puta za redom! Preznojavao se od muke, nadajući se da je problematičnom baronu dosta Miroslava Ilića, bar za to veče...

Pevaj isto, ponovo! – dreknuo je momak, već mrtav pijan.

Mogu li nešto drugo? Nije zgodno, zbog drugih gostiju... – pokušao je da se izvuče Neško.

Ko si, bre, ti... Pevaj što ti kažem ili ću da te ubijem! – odbrusio je.

Da bi svoje reči učinio uverljivijima, zgrabio je dva noža koja su se kraj njega našla ko zna kako! Momci iz obezbeđenja, koji su do tada nemo posmatrali sve njegove ispade, pritrčali su, ne znajući šta da čine...

Držite me, da ne ubijem stoku! I sipajte mi viski u grlo! – povikao je.

Snažni momci su ga uhvatili za ruke. Jedan za jednu, drugi za drugu... Treći je doneo novu flašu viskija... A prestravljeni Neško je nastavio da peva “Pozdravi je, pozdravi”, tresući se od straha...

Neško Jovanović: Još dvadeset puta sam otpevao istu pesmu! Bio sam na ivici snage. Pevao sam, a pred očima su mi bila samo dva sečiva oštrih noževa! Pevao sam za goli život, svestan da imam posla sa ludakom kom niko ništa neće, ne može ili ne sme...

Oko pet ujutru, glava pomahnitalog siledžije je pala na sto. Mrtav pijan, zaspao je. Do tada, niko lokal nije smeo da napusti. Odjednom, svi su jurnuli napolje. Neško među prvima... Bio je toliko umoran i prestrašen da je zaboravio i honorar da traži! Uleteo je u svoj auto, koji je bio parkiran ispred diskoteke, seo i dao gas. Vozio je dvadesetak kilometara, a onda je stao i zaspao...

Probudio se posle par sati. Bio je sav mokar, tresla ga je groznica. Jedva je smogao snage da ponovo krene... Na granici je, iz neobjašnjivih razloga, proveo nekoliko sati. Mučili su ga glad, žeđ, visoka temperatura. Poslednja kap u prepunoj čaši bio je bugarski carinik koji mu je pretresao džepove, novčanik, malu putnu torbu. Iz novčanika mu je, bez ikakvog objašnjenja, uzeto pet stotina evra koje je poneo od kuće. Do Niša, gde ima prijatelja, vozio je moleći boga da mu ne nestane benzina...

Neško Jovanović: Bila je to nezapamćena noćna mora. Bilo je toliko grozno da mi još uvek pred očima svetlucaju oštrice one dve nožekanje i krvave pijane “baronove” oči.