Rajko Grlić je do sada snimio 10 igranih filmova i važi za jednog od najuspešnijih hrvatskih reditelja. Osim toga, pokazao se i kao sjajan autor dokumentarnih i televizijskih serija, a posle duže pauze komedijom “Karaula” vraća se na prostore nekadašnje Jugoslavije. Pripada generaciji koja je diplomirala režiju na čuvenom FAMU u Pragu i jedan je od najizrazitih predstavnika češke filmske škole. Nedavno je u Ohridu priveo kraju snimanje koprodukcijskog igranog filma “Karaula”, koji je nastao po scenariju dela Ante Tomića “Ništa nas ne sme iznenaditi”.

Šta vam je bilo najteže tokom rada na filmu?

Rajko Grlić: Najteže od svega mi je bilo završiti snimanje. Retko se dogodi da imate dobru ekipu i sjajne uslove i da se može raditi u izuzetnom miru. A kada se sve to ima, onda vam je, kao i svakom detetu koga uklanjaju iz peska punog lopatica i prekrasnih kula, vraški žao prekinuti igru.

Kako ste sarađivali sa Sergejem Trifunovićem i zbog čega je vaš izbor pao baš na njega?

Rajko Grlić: Sergeja sam izabrao jer je čitav kasting manje - više rađen po principu biranja glumaca koji su lično vrlo bliski ulogama koje trebaju igrati. Nisam tražio glumce koji bi mogli tumačiti role, nego pre svega ljude kojima, uz njihovu pomoć, mogu ukrasti deo njih i to ugraditi u film. Bio je to neki polu – dokumentarni kasting u koji su se dva Sergeja, glumac i lik u filmu, sjajno uklopili.

Postoji li glumac koga niste anagažovali u “Karauli”, a žarko ste želeli?

Rajko Grlić: Ne, ali postoje glumci i glumice, za koje mi je izuzetno žao što za njih nisam našao mesto u filmu, ali razlog su neadekvatne godine između njih i likova koje su trebali da tumače. Pre svega, to se odnosi na dvoje beogradskih glumaca: Jelenu Ilić i Nebojšu Glogovca.

Da li ste jugonostalgični i koliko vam nedostaje ona stara kinematografija nekadašnje Jugoslavije?

Rajko Grlić: Ne, nisam jugonostalgičan, posebno ako pod tim mislite na bivši politički sistem. Zaista ne nosim sentiment prema bilo kom političkom sistemu, a pogotovo onom kome je prirodnim putem istekao rok trajanja. Što se tiče kinematografije, mislim da je uvek bolje ako je polje igre veće, ako se snima više filmova i ako je time automatski i konkurencija veća. Samim tim je i mogućnost da se dogodi dobar film daleko realnija. Tu sam znači, malo sentimentalan jer mislim da je za kondiciju igrača i za sam kvalitet igre, zdravije da se igra u jačoj i brojnijoj ligi.

Svako vaše ostvarenje imalo je bar jednu legendarnu scenu. Da li će imati i novi film i, po vašem mišljenju, koja će to biti?

Rajko Grlić: Legende ne stvaraju oni koji stvaraju filmove, već to radi vreme, a sa njim se, u slučaju filmova, ne treba kockati.

Pratite li rad vaših “praških kolega” (Goran Marković, Goran Paskaljević, Srđan Karanović) i koji vam se od njihovih filmova izuzetno dopao?

Rajko Grlić: Da, pratim i to sa velikim uživanjem. Guštao sam tako u Điđinom “Sjaju u očima”, Goranovom “Srbija godine nulte” i Paskaljevićevom “Bure baruta”.

Trenutno živite u Ohaju, gde predajete na Univerzitetu. Razmišljate li da se vratite u Hrvatsku?

Rajko Grlić: Kao Eminent Scholar na Ohio Universitetu u Athensu, svake godine izaberem nekoliko postdiplomaca, sa kojima paralelno radim na njihovim diplomskim filmovima, a istovremeno oni rade i na mojim projektima. Što se privatnog života tiče, on se manje - više odvija u avionima na liniji Ohajo – Zagreb. Za dve - tri godine i ta će priča, verovatno, dobiti svoj srećan završetak i izgubljeni sin će se vratiti u rodni grad.

Pre sedam godina ste u Americi objavili kompjuterski udžbenik pod nazivom “How to make your movie”. Kome je on prvenstveno namenjen?

Rajko Grlić: Ove godine je izašla nova i proširena verzija tog istog multimedijalnog udžbenika. On je pre svega namenjen klincima i klinkama širom sveta koji žele praviti filmove, a koji nemaju priliku i mogućnosti da pohađaju velike filmske škole. Postoji web stranica www.howtomakeyourmovie.com, na kojoj se nalaze sve glavne informacije o tome, a koje su tako dostupne mladima na celoj zemaljskoj kugli.