Igor Lugonjić je mirno i spokojno kročio u prostorije austrijske ambasade u Sarajevu ne sanjajući šta ga čeka. Po instrukcijama svog poznanika Saše Nedeljkovića, pevača koji je u Beču otvorio agenciju za vađenje austrijskih muzičkih viza, zatražio je da razgovara sa gospodinom Volfgangom. Kada je to čuo, službenik ambasade je skočio kao da ga je neko udario čekićem po glavi. Dok je mladi Lugonjić mirno stajao, kraj njega su se stvorila dva policajca, dva momka iz obezbeđenja, dva službenika, Austrijanca i prevodilac. Prevodilac mu je saopštio da treba da pođe za njima... Elem, pevač je sproveden u službene prostorije na detaljno ispitivanje... Bio je ubeđen da je uhapšen, a da pojma nema zašto!

Čovek kojeg vi tražite je povučen iz ambasade i uhapšen zbog malverzacija sa vizama. Vi ste verovatno pedeseta osoba koja se poziva na njega i morate nam objasniti zašto ga tražite, ko vas je na njega uputio i još mnogo toga! – pojasnio je situaciju zaprepašćenom Lugonjiću strogi Austrijanac.

Pet sati je pevač, kako sam kaže, driblan u ambasadi... Objasnio je sve što je od njega traženo. Da su ga na Volfganga uputili Radica Atanasijević i Saša Nedeljković, suvlasnici firme u Beču koja za njega garantuje, da su mu oni poslali papire koje im je doneo, da je hteo da na najregularniji način obezbedi radnu, umetničku vizu za Austriju, da mu nije padalo na pamet da se bavi mutnim radnjama, da je hteo sve regularno i po zakonu...

Da je Lugonjić u austrijsku ambasadu sa takvom pričom došao prvi, ko zna kako bi se sve završilo. Ali, priču su ljudi u austrijskoj ambasadi već znali napamet. Lugonjić je bio, kako sam procenjuje, pedeseti muzičar koji je vrteo istu pesmu...

Igor Lugonjić: “Gospodine, vi ste žrtva prevare! Ti papiri koje su vam poslali ne vrede ni pet para! Mogli ste da nam donesete i ugovor o kupovini vešmašine, kao što je učinio jedan vaš kolega, muzičar, verujući da je to garancija austrijske firme!” – saopštili su mi umesto doviđenja.

Sve u svemu, iz ambasade je Lugonjić izašao sav samleven, zgranut i razočaran, shvativši da agencija u Beču, na koju se poziva, uopšte ne postoji i da ga je poznanik izradio, kao što je izradio još na desetine onih koji su hteli u Austriju, po parče hleba... Svakom je uzeo po hiljadu evra!

Odmah je Nedeljkovića pozvao, ali više nije mogao da mu uđe u trag... Svakodnevno mu se, kaže, javljaju kolege, ljudi koji su imali ista iskustva, ne mogavši da se načude kako su ispali naivni.

Sve je počelo krajem prošle godine. Verujući da ga kolega neće izraditi, i njegovim ubedljivim obećanjima, Lugonjić mu je dao svoja dokumenta – kopiju pasoša, sve podatke, uverenje da sudski nije gonjen. Iz čista mira, Nedeljković mu se zakleo u svoje još nerođeno dete (njegova supruga Tamara Bliznaković je bila u podmakloj trudnoći) da će mu obezbediti vizu. Za početak, Lugonjić mu je dao dve stotine, od hiljadu evra, koliko je dogovoreno. Posle mesec dana, javio mu se usplahiren, tražeći ostatak novca. Ništa ne sumnjajući, pevač mu je novac poslao. A, na papire je čekao još par meseci...

Igor Lugonjić: On je najobičniji sitni prevarant! Mislio sam da su to samo glasine. Kad bolje razmislim, bilo je hiljadu signala koji su ukazivali da je reč o prevarantu. Nije mi bilo jasno kako čovek može da se kune u decu na svakih deset sekundi! Pošto sam i ja roditelj, mislio sam da su nam svima deca svetinja i da se ne kune u njih neko ko nije milion posto siguran da će nešto uraditi. Pa i tada je strašno kleti se u decu! Samo se pitam koliko se puta zakleo dok je obradio nas pedesetak... Ispali smo glupi i naivni! Svi naši pokušaji da sa Nedeljkovićem stupimo u kontakt, ostali su uzaludni. Svi njegovi telefoni, kako u Beogradu, tako i u Beču, kao da su zamrli...