Kada se pojavio njen deveti album, Viki Miljković je odahnula. Uspešno je prebrodila trinaestu godinu karijere i sad gura dalje, samouverenija i raspevanija nego ikada!

Viki Miljković: Pao mi je kamen sa srca! Pošto se držim one stare mudrosti da tri puta treba meriti, a jednom seći, mesecima sam bila u grču. Posle silnih nagrada koje sam dobila u prethodnom periodu i uspeha koje su postigle pesme sa mog prethodnog albuma, imala sam veliku tremu i još veću odgovornost prema publici i sebi. Bila sam svesna da moram da ostanem ista, prepoznatljiva i da istovremeno budem drugačija! Priznajem, dok sam snimala, bila sam toliko teška da sa mnom nije moglo da se razgovara! Svi oko mene su odahnuli sa olakšanjem kada sam završila album.

Kako te je tvoj Taške trpeo?

Viki Miljković: Samo on zna kako mu je bilo sa mnom! On je na albumu producent i većinski aranžer. Njegovo je bilo da me teši, smiri, trpi, bodri... Za sve što je sa mnom preživeo, treba mu dati medalju. Herojski je izdržao sve moje nervoze, hirove, neraspoloženja...

Čujem da si sa Darom Bubamarom i Sekom Aleksić u svađi!

Viki Miljković: Ne... Od te priče da smo nas tri ljubomorne jedna na drugu i da gledamo kako jedna drugoj da podmetnemo noge jer su nam se albumi pojavili u isto vreme – nema ništa! Napravljena je i podgrejana frka da bismo bile interesantnije! Na estradi ima mesta za sve i zdrava konkurencija nas sve stimuliše. Mene konkurencija tera da budem još bolja i u svemu tome nema ni trunke ljubomore i pakosti.

Šta te je na estradi razočaralo?

Viki Miljković: Kako se uzme... Mnogo toga i ništa posebno! Za ovih 13 godina, koliko sam na estradi, preskakala sam prepreke bez povreda, plaćala školu i sve vreme učila. Ništa od onoga što mi se desilo nije na meni ostavilo neke bolne ožiljke. Možda je sve tako bilo jer sam imala moćnog zaštitnika – Tašketa, koji mi je pomogao da prođem što bezbolnije kroz sve što mi se dešavalo.

Mnogi koji te dugo znaju komentarišu da te slava nije pokvarila...

Viki Miljković: Zaista me nije pokvarila. Čujem kako se za neke ljude priča kako su nekad bili divni, a onda su se pokvarili. Mislim da to ne ide tako... Verovatno nisu ni bili divni, kada su se tako lako pokvarili. Samo su se prikrivali i glumili da su onakvi kakvi nisu... Dobri ljudi nemaju rok trajanja.

Kad pogledaš svoje slike sa početka karijere, možeš li da se prepoznaš?

Viki Miljković: Mogu, mada sam izgleda potpuno drugačije nego sada. Prepoznajem klinačku ustreptalost, uzbuđenje, nadu, ambiciju, emocije... Menjala sam se u skladu sa godinama, dešavanjima, situacijom, razmišljanjima...

Ko je kreator tvog sadašnjeg imidža?

Viki Miljković: Baron! On je osmislio kako treba da izgledam, šta treba da nosim. Bio je uz mene dok sam birala pesme za album, dobro me zna i uspeva da pogodi u čemu ću se dobro osećati. Zato se osećam sjajno u svojoj novoj koži!

Stižeš li da obiđeš rodni kraj?

Viki Miljković: Baš juče sam se vratila iz Niša! Idem tamo često, koristim svaki slobodan trenutak da obiđem roditelje...

Prepoznaju li te zemljaci i komšije?

Viki Miljković: Kako da ne! Oduševljeni su mojim uspehom. Zovu me kao što su me zvali nekad – Šizi, Vikice, Vile... Te nadimke sam zaradila kad sam bila mala...

Zašto, recimo, Šizi nisi odabrala za umetničko ime?

Viki Miljković: Tata je rekao da treba da budem Viki...

Muči li te nešto?

Viki Miljković: Svakog dana me nešto iznervira! Juče me je nerviralo što ne mogu da nađem evro-dizel pa, sam ceo dan provela jureći gorivo za moj auto... Danas me nervira vreme. Stvarno je katastrofa...