Ko šta radi, Era Ojdanić obilazi svoju imovinu! Čas je u motelu u Meljaku, čas u kancelariji u Beogradu, čas u apartmanima u Bečićima, čas u kući u selu Leskovac kraj Stepojevca... Čas peva, čas kosi travu, čas pravi domaće kobasice, čas je za kasom svog super-marketa... Nema gde ga nema, sve stiže i ništa mu nije teško...

Era Ojdanić: Najviše volim da sam u mom Leskovcu! Dođem tamo u neko doba noći, pa u mirisnoj tišini kuliram. Sit se naspavam i nauživam, dok me ne probude prvi petlovi... Ujutru navalim na sir, kajmak, domaće kobasice... Ništa lepše nego kad uberem jabuku sa drveta, pa je odmah smažem, onako sočnu i slasnu! Onda krenem da radim. Radim prvu smenu, drugu smenu i onu treću, seksualnu!

Dokle ćete brižljivo da negujete imidž najvećeg švalera i vragolana na estradi?

Era Ojdanić: Dok sam živ! U tome me svi podržavaju, čak i moja žena Ljupka, majka Radina... Majka me često zove pa me pita: “Sine, kad ćeš da se vratiš iz švaleracije?” Brine, jadna, kao i svaka majka. Plaši se da me neko zbog švaleracije ne ukoka. Stalno je ubeđujem da nema šanse, da sve držim pod kontrolom...

Kakvo je to “držanje pod kontrolom” kad vam svaki čas zatvaraju restoran!

Era Ojdanić: To je viša sila! Jesam ja mangup, i to mangup i po, ali su me ovi iz finansijske inspekcije dobro ušili. Prvi put su mi restoran zatvorili jer nisam dao račun mojoj kuvarici, koja je izašla iz kuhinje i sela u restoran da sa prijateljicom popije kafu! Nijednog gosta nije bilo... Drugi put su ga zatvorili jer konobar nije otkucao sladoled, pošto je odjurio da kupi cigare! Užas jedan! Kad ljudima pričam šta me je snašlo, ne mogu da veruju. Sad kucam i čačkalicu nekom kad dam. Šta znam, da opet ne nagrabusim!

Boli li vas kad vas nazivaju najvećim seljakom na estradi?

Era Ojdanić: Što da me boli? To mi je kompliment! Nisam ja za urbanu sredinu... Ne mogu da podnesem da gledam ljude kako kopaju po kontejnerima, ni gomilu sličnih, gradskih sličica... Ja sam za seosku idilu! Kad se samo setim vremena kada sam počeo da jurim devojčice...

Ko o čemu, vi o švalerskim avaturama!

Era Ojdanić: Šta ću... Živeo sam u Leskovcu, a zagledao sam se u devojčicu iz susednog sela, Sokolova. Da bismo se videli, iskradao sam se iz kuće i bežao. Sednem na biciklu, pa kroz bagrenje. A ono bagrenje puno trnja. Kako bih krenuo, tako bi mi trnje probušilo gumu. Pošto mene ni tada ništa nije moglo da iznenadi niti zaustavi, nastavljao sam da vozim na bandašima! Još tad je bilo jasno da ću daleko dogurati!

Kad ćete opet da birate neku “misicu”?

Era Ojdanić: Uskoro! Tradicionalna manifestacija “Lipovački dani i noći”, koju organizujem devetnaesti put, treba uskoro da počne. I ovog puta ću dovesti ribice – boli glava! Mnoge lepe, danas uspešne žene, kod mene su započele karijeru! Titule “misica” su im bile fantastične odskočne daske!

Neke se toga stide...

Era Ojdanić: Recimo, Ana Šargić! Devojka pobedila na mom konkursu, a kada je pobedila na onom takmičenju koje organizuje Vesna Jugović, i kao najlepša devojka sa ovih prostora krenula u Evropu, mene je zaboravila!

Što vas Vesna Jugović ne miriše?

Era Ojdanić: Zato što ne može da prihvati da je za mene – običan amater! Jedno vreme me je po novinama toliko napadala da je htela da mi upropasti posao! Ne može da shvati da ja te izbore organizujem da bismo se družili i uživali. Nemam ja nikakvih ambicija da sa misicama idem u Evropu. To prepuštam njoj... Jednom sam stajao iz vrata, kod jednog prijatelja, dok me je ogovarala. Kada je shvatila da sam tu, precrkla je od straha. Poludela je od muke i besa i zaglavila na vrata zaboravivši tašnu, mobilni telefon, sve... Bio je to cirkus!