Od kada je sanirao svoje zdravstvene probleme, raskrstio sa alkoholom i burnim životom, posvetio se porodici i muzici, Novica Zdravković se oseća kao nov čovek! U novom periodu života, priznaje, često ne može ni sam sebe da prepozna. Pogleda se u ogledalo, pa sebi kaže: “Novice, jesi li to ti?” Ne može da veruje da mu ono bez čega do juče nije mogao, uopšte ne nedostaje. Ponosan je i srećan što je njegova karijera konačno krenula novim tokovima...

Novica Zdravković: Malo svesno, malo nesvesno, godinama sam svoju karijeru zanemarivao. Ali, najteže je davno ostalo iza mene. Kada je moj brat Toma umro, ostao sam izgubljen. Tek tada sam shvatio koliko sam propustio. I to sve samo zbog toga što nisam želeo da narod misli i priča kako Toma gura brata...

Mislite da ste konačno izašli iz bratove senke?

Novica Zdravković: Jesam... Godinama sam bio nemaran i neodgovoran prema svojoj karijeri. Pisao sam i pravio lepe pesme, uživao u životu, a pevanje mi je bilo nešto sasvim sporedno. Sad su se stvari promenile. Promenile su se, pre svega, u mojoj glavi! Bez alkohola i ludovanja, misli su bistrije, jasnije, konkretnije...

Šta vas je opametilo?

Novica Zdravković: Sve što mi se desilo... Bolest, problemi... Alkohol je čudan pokretač svega i svačega... Čovek uživa u piću ne razmišljaći o budućnosti. A, onda đavo dođe po svoje, život ispostavi račune i počne ispaštanje... Meni je buran život preseo.

Da li vam je ostao koji porok?

Novica Zdravković: Ne mogu bez cigareta... Ponekad odem u kockarnicu, čisto u rekreativne svrhe. Zaigram u siću, tek da me želja mine. U stvari, idem u kockarnice da bih se sreo sa prijateljima...

Žalite li za dobrim, starim, vremenima?

Novica Zdravković: Ne žalim za onim što sam imao, što sam doživeo, u čemu sam uživao. Kao i svi, žalim za mladošću, ali u normalnim, razumnim granicama. Kad sve što sam u životu uradio, dobio i izgubio, saberem zaključujem da mi je bilo lepo. Žao mi je samo što godine čine svoje. Vidim to u ogledalu, u glavi... Ali, ko ne žali što nije mlađi? Nema veze, nisam od onih koji sede i plaču... Sad uživam u onome što imam... Prija mi ova treća mladost!

Jeste li zadovoljni nedavno izašlim albumom?

Novica Zdravković: Kako da ne! Još je rano da pričam o tome kako prolazi jer još nijednom nisam čuo nijednu moju novu pesmu na nekoj radio-stanici. Sve što je bilo do mene, uradio sam najbolje što sam mogao... Nikakva reklama još nije krenula. Videćemo koliko će moja izdavačka kuća uopšte biti zainteresovana da moj album dobro izreklamira! Voleo bih da organizujem lepu promociju novih pesama u Beogradu i Novom Sadu, ali i to je pod znakom pitanja...

Malo se grebete i o slavu Kemala Montena!

Novica Zdravković: Nije to baš grebanje... Nikada nisam bio tip grebatora... Kemo je bio veliki Tomin prijatelj, takođe je i moj veliki prijatelj... Na ovom albumu smo uradili duet i mislim da je sjajan. Kemo peva briljantno, baš onako “montenovski”, dira u srce. Taj duet je pokušaj da se odužim bratu... Tu pesmu sam snimio prvi put pre 13 godina. U to vreme, nije mnogo emitovana, krenuo je rat, haos... Uveren sam da će sada postati hit. Ima mnogo razloga da verujem u to. Slušaće je ljudi jer je dobra, osećajna, jer je nadahnuto otpevana, jer je pevamo Kemo i ja...

Sami ste radili nove pesme? Koliko ste uštedeli?

Novica Zdravković: Nisam računao koliko sam uštedeo. Oduvek sam pisao pesme... Definitivno, to je najjednostavnija varijanta. Ako prođu dobro, biću ponosan na sebe. Ako ne prođu, neću imati koga da krivim za to!