Jedan od najznačajnijih glumaca novijeg jugoslovenskog filma, Dragan Nikolić zablistao je već u svojoj prvoj velikoj ulozi kao Džimi Barka u filmu Živojina Pavlovića “Kad budem mrtav i beo” 1967. godine, koji je u mnogim anketama filmskih kritičara proglašavan za jedan od tri najbolja filma stvorena na južnoslovenskim prostorima. Toliko je puta od tada bio na filmu da je i sam prestao da broji uloge. Ovoga leta pažnju privlači rola u novom filmu Zdravka Šotre “Ivkova slava”!

Predsednik opštine je poveren baš vama! Šotra izgleda ne može bez vas i Nikole Đurička?

Dragan Nikolić: Izgleda da je tako, s tim što ja malo duže od Nikole sarađujem sa Šotrom, što je logično. Dobrih četrdesetak godina radimo zajedno. Što neko reče u jednom komadu: mi smo kao nokat i meso! Dobro se poznajemo što uključuje i svađe na snimanju, ali i razumevanje. To je tradicionalna saradnja.

Da li je izazov igrati političara?

Dragan Nikolić: Svakako! Moj lik kreće da rasturi tu anarhiju, to trodnevno šenlučenje kod Ivka, ali kad vidi pečeno jagnje kao i svi političari posustane, pristoli se i ostane do kraja tog slavlja. To je priča i onog i ovog vrenema kada je reč o političarima. Igraću sigurno sa šarmom pa, političari neće morati da se stide. Neću mnogo da ih blatim i brukam. Mene ne interesuje da igram ružne strane čovekove ličnosti nego nešto što je pozitivno.

U poslednje vreme često sarađujete sa rediteljem Zdrabkom Šotrom? Pre nešto više od godinu dana pojavio se film “Pljačka Trećeg rajha”?

Dragan Nikolić: Mnogo je filmova iza mene i svakom se podjednako radujem pa sam se radovao i filmu koji ste pomenuli. Imam tu privilegiju da Šotri mogu da kažem i kada mi se nešto ne dopada ili želim da promenim. Imamo prijateljski odnos. U “Pljački Trećeg rajha” sam igrao Glavonju, ulogu koja je 70 odsto na nemačkom jeziku, što je gledaocima moglo da bude simpatično.

Podsećamo na ulogu u “Zoni Zamfirovoj” ali, se Draganu posebno vrati osmeh na lice kada se izgovori ime Džimija Barke!

Dragan Nikolić: Džimi Barka se desio nenadano. Bio sam u maglovenju. Snimao sam taj film “Kad budem mrtav i beo” onako kao da sam ga prosanjao. Dok sam se okrenuo pomislivši da sam nešto shvatio, već je sve bilo gotovo. Kvalitet tog filma i te uloge je u tome što nisam mnogo razmišljao. I sve što se kasnije dešavalo za mene je bilo neverovatno i kao slučajno. Sećam se Pule, pulskog festivala i velike Jugoslavije. U Areni je bilo dvanaest hiljada ljudi. Pamtim taj ogroman aplauz. Hotel Rivijera, u kome sam bio smešten, bio je udaljen 500 metara od Arene. Nikada neću zaboraviti stampedo ljudi koji su jurili za mnom po autogram! Popularnost je u tom trenutku bila opasna i zastrašujuća, ali lepa i prijatna.

Čuvena je anegdota kada ste prevarili reditelja Žiku Pavlovića da umete da pevate?

Dragan Nikolić: Činjenica je da me je pred snimanje pitao da li znam da pevam i ja sam potvrdno odgovorio. Na snimanju se ispostavilo suprotno! Međutim, nije ni gospodin Pavlović bio toliko naivan. Da je njemu pevanje bilo toliko značajno više bi na tome insistirao. Nisam ja slagao da znam da pevam. I danas tvrdim da to umem!

Želeli ste da budete i kaskader?

Dragan Nikolić: Kao mlađi ubeđivao sam reditelje kako mogu da prevrnem kola, jašem konja, padnem s konja... Kaskaderi su bili moji drugovi koji su me svačemu učili. Bilo je to na snimanju jedne od epizoda u “Povratku otpisanih” Ubedio sam reditelja Acu Đorđevića kako mogu da pratim Krigera po šini koja je stajala dvadeset metara iznad zemlje. Snimali smo u napuštenoj centrali na Dorćolu. Trebalo je tridesetak metara da šetam po njoj. Dole nije bilo nikakve mreže. Tada sam se prvi put uplašio. Došao sam do pola i noge su počele da mi drhte. Pomislio sam da je gotovo. Čučnuo sam, zagrlio šinu i počeo da se znojim. U ekipi je bio tajac. Popela su se gore dva kaskadera i sve se dobro završilo. Priredio sam sebi poučno iskustvo i shvatio da nije sve u ludoj hrabrosti!

Igrali ste i na francuskom?

Dragan Nikolić: Još 1969. postao sam član Ateljea 212, pozorišta koje je uvek imalo razumevanja za moj rad van teatra. Imao sam dosta uloga kada su me 1981. pozvali da igram u pariskom Teatr d la Vill. Ponudili su mi glavnu ulogu u komadu Maksima Gorkog “Na dnu”. Desila se slična anegdota kao sa pevanjem. Kada su me pitali da li govorim francuski, samouvereno sam rekao da znam! Prvi put sam glumio na francuskom, verovatno sa pogrešnim akcentom, ali to je bilo dobro za predstavu. Reditelj Lučijano Pintilije je zamislio da predstavu igraju stranci. Kasnije sa m dobio ulogu Isusa Hroszta u predstavi “Majstor i Martgarita”...

Dragan Nikolić je rođen 21. avgusta 1943. godine u Beogradu. I danas živi na Crvenom Krstu gde je i odrastao.

Dragan Nikolić: Imam utisak da se moje divno detinjstvo još nije završilo. Možda je to pitanje infantilnosti, gluposti ili nečeg trećeg. Razlika je u tome što sam danas bogat iskustvom i uspomenama. Nisam bio strogo vaspitavan. Nikada me niko nije terorisao i nisam dobijao batine. Bio sam lukav i umeo sam da svaku situaciju prevedem na neke druge, mirnije vode. Još kao mali shvatio ssam da mnoge stvari mogu da se postignu šarmom! Ne tvrdim da sam bio i ostao šarmantan. Šarm je jednostavno deo mašte, lukavosti... Nisam ulazio u konfliktne odnose osim na ulici gde je trebalo pokazati od malih nogu ne samo ko je najjači već i ko ima najviše ideja. Učio sam kod kuće, na ulici, u školi... Započinjao sam ono što mi je odgovaralo, a ponekad umeo nešto i da zloupotrebim.

Školu je doživlajvao kao izlet!

Dragan Nikolić: Brzo sam shvatio da ne moram po ceo dan da sedim kod kuće i učim napamet. Bavio sam se sportom i krenuo na dramsku sekciju. Znao sam da će te vanškolske aktivnosti uticati na profesore. Manje će me pitati, a više poklanjati ocene. Upisao sam Četrnaestu beogradsku gimnaziju, ali pošto sam bio nevaljao brzo su me izbacili. Roditelji su me onda upisali u Ekonomsku školu. Pohađao sam je fakultativno. Po tradiciji opet sam se prijavio na dramsku sekciju. Ponovo je bilo trgovine ocenama. Posle druge godine sam čuo da bez završene srednje škole može da se polaže prijemni ispit za pozorišnu Akademiju. Primili su me i tako sam s nepunih 17 godina posato najmlađi student Beogradskog univerziteta.

O vašoj karijeri se stalno prepričava, ali o privatnom životu ništa!

Dragan Nikolić: Deo moje strategije je bio da se o meni privatno mnogo ne zna. Značajne su mi bile mnoge stvari udaljene od profesije. Tako komentarišem i moj brak sa Milenom Dravić. Sličnog smo vaspitanja, sličnom mentaliteta, ona je Dorćolka, ja Krstaš... Razumemo se. Naravno da je plus to što smo ipak uspešni ljudi i što je olakšavajuća okolnost da ne nastanu neke psihološke rane... Prija mi kada neko pohvali moj rad!