“Traži se čovek sa slike, koji drži maketu belog dugmeta! Dokažite da ste to vi! Nagrada sledi!” Ovim rečenicama uz priloženu fotigrafiju, staru 26 godina, ljudi s televizije Pink krenuli su u potragu za osobom koja je pre više od četvrt veka bila na stadionu JNA u Beogradu i koja je tada iz sveg glasa bodrila svoje rok idole. Potraga je završena u Pančevu gde živi Goran Vešoski koji je septembra davne 1979. godine bio jedan od armije tinejdžera koji su pohrlili put Beograda da prisustvuju koncertu “Bijelog dugmeta”. On je tada bio petnaestogodišnjak, a danas ima 41 godinu, pa je priču krenuo od toga kako su ga ljudi s Pinka pronašli? Goran Vešoski: Ne gledam toliko često televiziju, pa nisam video poternicu! Prijatelji su me zvali da mi jave kako me ljudi s Pinka traže. Sticajem okolnosti prvo me je pozvao jako dobar prijatelj, koji se ne šali s takvim stvarima, pa sam znao da nije reč o nekoj neslanoj šali. Da me je zvao neko ko me slabije poznaje, mislio bih da je neka šala. Prvo sam bio zbunjen i zatečen, ali sam se obradovao čitavoj priči.

Ubrzo ste kontaktirali ružičastu televiziju?

Goran Vešoski: Da, ali mi se desilo nešto jako smešno! Kada sam pozvao centralu Pinka, javila se devojka koja je rekla da nema veze s tim i da ne zna šta želim! Prilično sam se zbunio, ali sam nastavio da objašnjavam što zovem. Kasnije smo se ipak sporazumeli, jer se devojka na centrali verovatno zbunila, a ja sam pomislio da mnogo ljudi zove i predstavlja se da je osoba sa slike, pa je njoj dosadilo da svima objašnjava.

Tatjana Vojtehovski-Stevanov i Goran Vešoski

Vi ste ipak dokazali da ste gospodin pravi, te ste bili gost televizije?

Goran Vešoski: PR Pinka, gospođa Tatjana Vojtehovski-Stevanov bila je više nego srdačna domaćica i jako lepo smo se ispričali. Prvi put sam bio na Pinku i nosim prelepo iskustvo. Dobio sam 11 diskova “Bijelog dugmeta”, uglavnom albume na kojima je pevao Bebek, ali su mi obećali i ostala izdanja. Dali su mi i dve V.I.P. karte za koncert koji svi očekuju, a obećali su mi da ću biti gost Bregovića i ostale ekipe i da ću imati prilike da ih upoznam.

Kada ste uopšte počeli da slušate “Bijelo dugme”?

Goran Vešoski: Pa, gotovo od samog početka! Negde ‘75, ‘76. godine kada sam imao 12, 13 godina. To je jako bitan period u mom životu, jer sam siguran da su te godine odredile čitav tok mog života. Imam sina Aleksandra koji ima 9 godina i koji povremeno sluša pesme dugmeta. Ide u muzičku školu i svira gitaru. Danas su došle nove generacije koje slušaju neku izopačenu muziku, ako sam ja uopšte kompetentan da to kažem. Svom sinu sigurno neću kreirati muzički ukus, ali želim da mu ukažem da postoji neka muzika koja je različita od svega ovoga što danas dominira na muzičkoj sceni.

Šta ćete pitati članove dugmeta?

Goran Vešoski: Iskreno, ne mogu sad o tome da razmišljam, pustiću da mi pitanja sama dođu kada ih upoznam. Jako se radujem što ću ih sresti, a da sam ih kojim slučajem upoznao u vreme koncerta iz ‘79. godine, to bi bilo pravo ludilo za mene! U tom periodu života iskreno sam ih gledao kao vanzemaljce, ljude sa druge planete i da sam ih tada upoznao, verovatno bih pao u nesvest od uzbuđenja. Verujem da ću se bar na tren vratiti tri decenije unazad, u vreme kada je muzika bila mnogo lepša i čistija nego danas.

Saznali smo da ste se i vi bavili muzikom?

Goran Vešoski: Svirao sam gitaru u nekoliko pančevačkih bendova, a najviše u grupi “Faust”. Te 1982. godine bili smo jako popularni na lokalnom nivou u našem gradu. Svirali smo rok, naravno i pesme dugmeta, ali smo se vremenom razišli.

Da li ste posle svih izjava Brege, Alena, Tife i Bebeka o tome da se nikada više neće skupiti, verovali da je čudo moguće?

Goran Vešoski: Verovao sam da će se okupljanje desiti jednog dana, jer je njihova priča ostavila veliki trag na brojne generacije. Pretpostavljam da je i njima negde u duši ostao taj film i da nije novac jedini motiv što su se skupili. Mislim da je okupljanje grupe bila jedna neminovnost.

Koji od trojice pevača je za vas najbolji?

Goran Vešoski: Ja bih pevače poređao onako kako su i dolazili u bend, a svaki od njih je donosio nešto novo. Meni je prva postava bila najbolja i Željko Bebek je na mene lično ostavio najjači utisak. Promenom pevača i grupa dobija neki drugi zvuk i to je odvajkada tako bilo, ne samo u slučaju dugmeta već verovatno na primerima svih bendova sveta.

Saznali smo da imate isti model gitare koju je svirao Goran Bregović?

Goran Vešoski: Da, reč je o modelu “Gibson Lespaul”! Moja gitara je iz 1980. godine, a čini mi se da je Bregina iz 1968., po nekim deteljima koje sam video na fotografijama. Ja na toj gitari i danas sviram za svoju dušu, a negde sam pročitao da je Brega svoju prodao! Ako je to uradio, ne znam što je to učinio.

Verovatno ćete sina voditi na koncert? Da li ćete biti jednako uzbuđeni kao pre 26 godina?

Goran Vešoski: To sad ne znam! Biću srećan da ih ponovo čujem, ali negde u meni taj prvi put živi i traje sve ove godine. Vodiću sina na koncert, jer će ovo biti verovatno jedina prilika da on vidi legendarnu grupu na okupu, jer sam čuo da oni dalje neće više ništa raditi.

Čime se Goran Vešoski danas bavi u životu?

Goran Vešoski: Trenutno sam bez posla, tačnije 5-6 godina sam na birou. Po struci sam elektroničar i radio sam 12 godina u firmi koja je propala. Sada sam bez stalnog zaposlenja, ali povremeno popravljam razne muzičke i druge uređaje.

Možda vam posle ovog medijskog eksponiranja neko ponudi posao?

Goran Vešoski: Ja se nisam javio s tim motivom, već zato što je čitava priča duboko vezana za veći deo mog života. Ali, ne bih se bunio kada bih dobio stalni posao u nekoj firmici! (smeh)