Ima više od deset godina kako je Ćira otišao u Nemačku, da produži vizu. Završio je papirologiju i kada je hteo da se vrati kući, štrecnule su ga žaoke kuma Žike koji je živeo u Štutgartu. “Dobro, bre, koga imaš prečeg od mene? Zar nije red da ostaneš ovde, sa kumom?” I tako je Ćira, neplanirano i nenadano, ostao da živi u Štutgartu! Sa drugarima je uleteo u orkestar “Ritam srca” i osam godina su žarili i palili svuda gde su stigli. A onda je Ćirin život krenuo neočekivnim tokovima. Pukao mu je film, napustio je grupu i započeo solističku karijeru. Bili su to najteži trenuci u njegovom životu...

Ćira: Nikada neću zaboraviti peti avgust 2001. godine. Tada sam prelomio u sebi i napustio grupu. Moj sinčić je bio beba, ćerka je imala šest godina. Žena i ja nismo imali ni prebijene pare i ni ona ni ja nigde nismo radili. Kada sam u perionici, iz džepa tek opranih farmerki izvukao novčanicu od deset maraka, hteo sam da crknem od sreće! Ljubio sam tu mokru, izgužvanu novčanici kao nikad nijednu ženu! Dugo je naš život bio samo golo preživljavanje...

Kako si se izvukao?

Ćira: “Ritam srca” je bio bend sa osmogodišnjim stažom i brdom opreme. Pošto se bend raspao, razdelili smo opremu. Meni je pripao deo od tri i po hiljade maraka. Te pare su moju porodicu i mene spasile. Krckali smo ih pažljivo, markicu po markicu, čitavih pet meseci!

Zašto si napustio grupu?

Ćira: Bilo je mnogo razloga... Prekipelo mi je kada je u lokal u kom smo radili došao jedan poznat pevač, vrlo skup. Za svoje jadno gostovanje, na kom je pokazao da veze s mozgom nema, uzeo je brdo love. Iznervirao sam se, stao pred ogledalo i rekao sebi: “Aman, lepi, on za dva sata uze onoliko koliko ti treba da rintaš od februara do avgusta i to svaki dan. A on nije ni cipele da ti čisti! Probudi se!” I tako sam se probudio...

Koliko para si uložio u svoju karijeru?

Ćira: Nemam pojma! Znam da je u prvi album “Ritma srca” uloženo sto hiljada maraka. Godinama sam bio u grupi blagajnik i sve sam zapisivao, kako zaradu, tako i troškove. Zapisivao sam i kad kupimo kobasice na kiosku! Počeo sam i za sebe tako da vodim računicu i hteo sam da umrem. Stalno me bolela glava kada bih video koliko sam zaradio, a od toga mi je ostajala sića. Batalio sam blokče i od tada me više ne boli mozak!

Tvoje kolege mi kažu da od tebe nema luđeg na estradi!

Ćira: I ja mislim da je tako... Kada sam u Nemačkoj, kao da tamo nisam ja, već neko drugi. Tamo niko nikoga ne konstatuje. Ko zna koliko puta mi je došlo da se skinem go i da bez gaća prošetam kroz Štutgart, da vidim da li će iko da me pogleda. Verovatno me niko ne bi ni pogledao. Eventualno bi neko rekao da sam budala. Zato se načisto otkačim kad dođem ovde. Ludiram se do iznemoglosti. Stalno se osećam kao da ću da eksplodiram od adrenalina! Zato dolazim ovde svake dve nedelje. Da ne dolazim, poludeo bih.

Zašto se onda ne vratiš?

Ćira: Sad je to već komplikovano. Deca su tamo rođena, tamo idu u školu. I moja žena je rođena tamo, iako je naše gore list. Njoj je dovoljno da ovde dođe jednom godišnje.

Kako sad živiš?

Ćira: Fantastično! Ne zarađujem nešto posebno, ali imam za normalan život. Živim u nadi da će mi biti lepše i bolje i zezam se do besvesti, uvek kada za to imam priliku. Onako usput, igram loto. Pre neki dan sam igrao, nadajući se da ću dobiti 25 miliona! Često ja tako... Nekad dam i deci da ispune listiće, nadajući se da će klinci imati više sreće od mene...