Od kada je nedavno snimila drugi album, mlada pevačica Zorica Ven postala je sve traženija, sve zaposlenija i sve plaćenija! Pesma “Jaro, jarane” već je hit u Bosni. Hit će, po svoj prilici, postati i “Zmija otrovna”, duet koji je ova Banjalučanka snimila sa Ninom.

Zorica Ven: Nino je godinama bio moj idol. Oduvek sam ga volela i divila mu se. Godinama sam maštala o susretu sa njim. Pre dve godine, kada mi se pružila prilika da ga upoznam, bila sam presrećna. A možete misliti koliko sam bila srećna kada je prihvatio moj predlog da snimimo duet!

Koliko dugo pevaš?

Zorica Ven: Već imam desetogodišnje pevačko iskustvo. Dugo sam pevala po kafanama, na veseljima. Pekla sam zanat i u lokalima u Lipovačkoj šumi. Ko zna koliko dugo bih tako, da me Milena Plavšić nije ubedila da snimim album. Objasnila mi je da imam potencijala za mnogo više od onoga što postižem. Tako sam, zahvaljujući njenim podsticajima i savetima, krenula prema zvezdama. Ta žena je izuzetna pevačica, izuzetna ličnost i svetli je primer kako se na estradi može opstati bez afera i skandala.

Nedavno si naljutila neke koleginice...

Zorica Ven: Sasvim nenamerno, govoreći istinu. Danas su neke od njih oličenje uspeha. Zaboravile su vreme kada su pevale na Ibarskoj magistrali. Stide se toga i sada bi rado da ulepšaju svoje biografije i zaborave prošlost. Ja sam ih se setila iz tog perioda i to je bio dovoljan razlog da počnu da se ljute. Sve u svemu, zaključile su da s mojim, a ne sa njihovim pamćenjem nešto nije u redu i optužile me da sam ih sa nekim pobrkala! Više neću ni da ih spominjem.

Da nisu ljubomorne na tebe?

Zorica Ven: Ne znam zašto bi bile ljubomorne kada su postigle mnogo više od mene. Da sam išla drugim putevima, i ja bih stigla dalje i brže. Ali, niko mi nije kriv. Koleginice su u stanju svašta da učine... Sa kolegama je sasvim druga priča. I megazvezde se ponašaju prirodno, srdačno, drugarski... Trude se da pomognu, a ne da sapletu i odmognu.

Da li, poput mnogih tvojih koleginica, dobijaš nepristojne ponude?

Zorica Ven: Ima svega i svačega. Mnogi ljudi, s pravom, misle da su pevačice laka roba. Boli me, kao i mnoge, što nas sve trpaju u isti koš, ali ipak svako odgovara za sebe. Neki muškarci mi nude brda i doline! Pri tom ne kriju da imaju žene, decu, neki čak i unučiće. Ali, ističu da imaju milione, avione i kamione! Njihovo pravo je da probaju, a moje da odbijem. Sve na finjaka!

Da li je baš uvek sve na finjaka?

Zorica Ven: Naravno da nije! Na jednom rođendanskom veselju, prišao mi je užasan tip, u lancima i čudima. Bilo me je strah i da ga pogledam. Prišao mi je, izvadio svežanj novčanica i direktno pitao koliko košta da budem njegova. Sledila sam se i kulturno mu objasnila da nisam od onih sa kojima može tako. Zatim sam pobegla u sobu i zaključala se.

To je bio kraj priče?

Zorica Ven: Ma kakvi! To je bio tek početak. Sa dvojicom drugara, očigledno siledžija, grunuo je na vrata. Razvalio je vrata, uleteo u sobu, dograbio me i počeo da me vuče prema krevetu. Vrištala sam kao nikad u životu. Svi gosti su čuli, svi su dojurili i jedva su me odbranili, dok je vitlao pištoljem i hrpom novčanica... Premrla sam od straha...

Čujem da si nedavno ostala bez honorara...

Zorica Ven: Pre gotovo mesec dana, pevala sam u mestu Turbe u Federaciji. Lokal je bio prepun, oko četiri stotine gostiju je bilo. Ostala sam do pet ujutru. Kada je trebalo da dobijem dogovoreni honorar, prišao mi je jedan od konobara i rekao mi da je gazda morao hitno negde da ode i da će mi novac poslati. Od tada, od gazde Sanela, ni traga ni glasa. Mobilni telefon mu je isključen, na fiksni se ne javlja. Verovatno ću honorar dobiti, što kaže naš narod, kad na vrbi rodi grožđe!