Mlada i talentovana Beograđanka, Jelica Kovačević glumom je počela da se bavi još sa 14 godina. Kao klinka je bežala sa časova kako bi gledala predstave, pa ju je osoblje Ateljea upoznalo i svako veče puštalo u salu. Ubrzo je i sama poželela da jednog dana kroči na daske koje život znače, te je upisala glumačku akademiju kod profesora doktora Vladimira Jeftovića, za koga kažu da je jedan od najstrožijih predavača. Jelica ima 23 godine i ovih dana će diplomirati i zvanično postati glumica. Ali, kada bi svako pomislio da će tim činom njoj sve biti servirano kao na dlanu, stvarnost je malo drugačija:

Jelica Kovačević: Ja teško mogu da dođem do uloge, jer je kod nas sistem takav kakav je! U Beogradu postoje tri akademije, od kojih su dve privatne, a u Srbiji godišnje izađe 200 novih glumaca. Naša zemlja nije u mogućnosti da to podnese i obezbedi posao tolikom broju glumaca koji su se četiri godine školovali za taj posao. Mnogi ljudi nemaju nikakve šanse da pokažu koliko vrede.

Imaš li mogućnost da postaneš član nekog pozorišta?

Jelica Kovačević: U ovoj zemlji i u ovom gradu je potrebna veza za sve, pa i za glumu! Tako neko mora da te pogura da bi došao do pozorišta. Kastinzi koji se organizuju su često obična šarada koja ničemu ne služi, jer posle njih uloge dobiju ljudi koji nisu ni bili na kastingu. Znači, ti možeš guliti 5 kastinga dnevno, ali je od toga vajda mala. Bitna je veza i pripadnost nekom od klanova koji haraju ovim gradom. Ili da budeš u nekom klanu, ili da posećuješ raznorazne krevete raznih bitnih ljudi, što je tužno i žalosno. To mi ne pada na pamet, makar se nikada ne bavila glumom.

Da li te sve to dovodi u iskušenje da digneš ruke od svega?

Jelica Kovačević: Imala sam takva razmišljanja, a poznato je i to da mnogi glumci u Srbiji ne mogu da žive od te glume. Meni to nije bitno, jer sam svesna da ću u životu morati da se bavim još nečim što će mi donositi prihode. Gluma je moja ljubav i zato se grčevito borim da dođem do neke uloge. A maštanje o nekoj zaradi i slavi su mi zaista u drugom planu.

Šta je za tebe gluma?

Jelica Kovačević: Gluma je za mene moja duša! Sve ono što je u meni, sve moje radosti i strahovi, želje i nadanja, suze i osmesi... Imam utisak da ona svakog dana u meni raste, kao kada se grudva snega kotrlja niz padinu. Samo se nadam da se ta grudva neće rasprsnuti!

Koje naše glumce ceniš?

Jelica Kovačević: Meni je jedan veliki uzor Mirjana Joković, koja više ne radi na ovim prostorima i koja je prava carica glume, bar za mene. Mislim da se još nije pojavila glumica njenog kalibra! Ove mlade glumice su uglavnom šablonske i ne bave se glumom onakvom kakva jeste, ne daju sebe do kraja. To je kao neka gluma iz kafića.

Saznali smo da si sa 17 godina upisala akademiju u Americi?

Jelica Kovačević: Jesam, upisala sam jednu američku glumačku akademiju, koja je poznata po tome da ju je završila Grejs Keli. Zbog glupave situacije u zemlji nisam uspela da dobijem vizu, jer su me u Budimpešti odbili, pa nisam otišla. Nekad razmišljam da je to bila moja životna prilika i da bih bolje prošla da sam tada mogla da odem preko bare. Ali, život me je naučio da ne treba da kukam, već da se borim i da nikada ne odustajem, čak i kada su znakovi pored puta zamagljeni i nejasni.

Da pređemo na lepše teme, kakvu muziku slušaš i da li bi se pojavila u spotu nekog pevača?

Jelica Kovačević: Najradije bih igrala u spotu Zdravka Čolića ili Vlade Georgieva. Slušam sve i svašta od muzike! Italijansku muziku, latino američku... Slušam Bočelija, Pavarotija...

Kakav je tvoj emotivni status?

Jelica Kovačević: Nemam dečka, jer sam nedavno okončala dugu vezu. Sada još skupljam i slažem kockice, nisam zaljubljena i ne planiram skoro da se posvetim tom pitanju. Želim malo da se odmorim od muškaraca jer su mi se popeli na vrh glave!!!

Muškarci po tvom izboru su?

Jelica Kovačević: Iskreni pre svega! Imam utisak da ih nema puno kod nas. Svi se nešto foliraju i predstavljaju sebe uvek u nekom iskrivljenom svetlu, umesto da budu normalni i da se ne stide onog što jesu, ma šta da rade u životu. Nemam nikakav tip muškarca i imam utisak da još nisam otkrila pravu ljubav i da će me gospodin pravi iznenaditi kada se najmanje budem nadala.

Slikala si se u provokativnom izdanju za jedan domaći mesečnik?

Jelica Kovačević: Da, to je bio neki moj eksperiment i zadovoljna sam kako su fotke urađene. Posao glumca jeste da pokazuje i svoje telo, ne na vulgaran način, već u sklopu određene uloge. Meni je to bila kao neka proba koja postoji i na akademiji, oslobađanje od one presije kako će ljudi reagovati kada te vide u provokativnijem izdanju. Ja sam svesna sebe i znam šta radim, tako da mi nije bilo teško da poziram. Mnogi su mi dali komplimente za te fotografije, i verujem da nisam prešla granicu dobrog ukusa.