Sudeći po čaršijskim pričama, Đani živi burnije no iko na estradi! Opija se do iznemoglosti, često je toliko pijan da ne zna gde je, neumorno zbija šale kako na tuđ, tako i na svoj račun i nenadmašan je u pravljenju dobrog štimunga. Izuzetno je tražen i odlično plaćen. Sa petim albumom, pravi haos svuda gde zapeva...

Đani: Sve izgleda kao dobro zezanje, ali ja rintam kao crnac! Dvadesetoro ljudi vučem na grbači! Pomažem familiji, izbegloj sa Kosova, pomažem drugarima... Kad mi neko traži pomoć, ne umem da izbegnem. Takav sam čovek... Pošto mogu mnogo da radim, mogu brate, i da se zezam i da ugađam sebi. Ko će kome, ako neće čovek sam sebi!

Kada si sa Kosova došao u Beograd?

Đani: ‘92. godine sam bio u Kragujevcu. Zatim sam godinu dana živeo kod kolege Srećka Ćosića, na periferiji Beograda. Kada sam se oženio, otišao sam u podstanare. Tada sam počeo da radim kao crv, da stvaram. Prvo sam zaradio za stan na Konjarniku. Ubrzo sam kupio plac na Mirijevu. Stan sam prodao da bih izgradio kuću na placu i sad imam kuću – da se smrzneš!

Imao si i kafić... Šta je sa njim?

Đani: Kafić u Mirijevu, koji ima 170 kvadrtnih metara, sredio sam – boli glava! Renovirao sam ga do ludila. Sve je u njemu urađeno vrhunski – granit, čuda... Kada je višemesečno adaptiranje završeno, izdao sam ga jer ne mogu istovremeno da jurcam po svetu i da vodim kafić. On će me čekati kada jednog dana završim pevačku karijeru.

Kad ćeš da se pozdraviš sa čašicom?

Đani: To sam već učinio. Nije meni problem da se odreknem bilo čega. Pre par godina, tako sam, bez problema, batalio pušenje. A pušio sam po tri kutije dnevno! Dešavalo mi se da dođem na tezgu odmoran i svež, a kad treba da zapevam, počnem da krkljam i da se gušim. Da sam nastavio da pušim, nikotin bi mi došao grla, to jeste glave i hleba! Sve se može kad se hoće!

Bez čega ne možeš?

Đani: Eto, dokazao sam da mogu bez nikotina. Dokazao sam da mogu bez alkohola! Mogu i bez preteranog ždranja, a činilo mi se da ne mogu! Eto, sad ne žderem i oslabio sam deset kila kao od šale! Ne mogu samo bez dobrog sata, dobrog mobilnog telefona i dobrog auta.

A bez supruge Slađane?

Đani: Joj, crni ja, umalo rođenu ženu da zaboravim! Ne mogu ni bez nje!

Mnogi se pitaju kako te uopšte trpi? Đani: Trpi me iz mnogo razloga! Prvo, ne viđa me često. Naljuti se na mene i pošto me nema, uželi me se. Kad se ponovo vidimo, prošla je ljutnja. Kad ujutru krenem kući, svratim u pekaru i kupim vruć burek. Ona ustala naoštrena, spremna da mi sve po spisku... Pita me gde sam bio, a ja se zgranem: Kako gde? Pa išao sam da kupim doručak! U stvari, često se i ja pitam kako je sa mnom ostala normalna. Treba ovakvog tipa izdržati! Nas dvoje se znamo 15 godina, a od toga smo osam godina u braku. Zahvaljujući meni, živi kao u bajci!

Pa što je onda varaš?

Đani: Ma ne varam je... Samo glumim frajera!

Da li bi svojim sinovima poželeo da krenu tvojim putem?

Đani: Ni u ludilu! Ni neprijatelju ne bih poželeo, a kamoli deci! Ovo je mnogo težak i naporan posao. Nekada sam vodio normalan i zdrav život, bavio sam se sportom, igrao sam fudbal. Sad život provodim u alkoholu i dimu... Jeste da ne pušim i ne pijem, ali šta mi to vredi kada sam pasivan pušač i pasivni alkoholičar jer sam okružen takvima!

Čujem da ti i tvoj komšija Peja neumorno orgijate!

Đani: Orgijamo – tek da nije bez ništa, kako se to kaže. Peja je komšija kakav se samo poželeti može. Da sam svećom tražio, boljeg ne bih našao!