Najveći problem banjalučkog pevača Miše Davidovića je – da izađe iz sopstvene kuće! Kako negde krene, tako njegov dvogodišnji sinčić počne da se buni i da plače. Onda mu se pridruži stariji brat, petogodišnjak i eto orkestra koji je Davidoviću najmilozvučniji na svetu! Sve češće se on u njihovom domu čuje, jer pevač, od kada se nedavno pojavio njegov treći album, sve češće odsustvuje od kuće. Dok ćaskamo u prostorijama njegove izdavačke kuće, “VIP” produkcije, pevač sa svoje majce skida etiketu!

Mišo Davidović: Toliko jurim da mi je, eto, promaklo da sa nove majice skinem etiketu! Ne bih je ni primetio, da me ne grebe i ne žulja. Stalno sam u velikoj žurbi, ali se ne bunim. To sam godinama čekao. Pokazalo se da je istinita ona narodna – treća sreća!

Kada si počeo da pevaš?

Mišo Davidović: Bilo je to pre 11 godina, na festivalu u Kotor varoši. Od pedesetak mladih, talentovanih i ambicioznih takmičara, zauzeo sam prvo mesto! To mi je dalo krila, osokolilo me. Do tada sam pevao isključivo za svoju dušu. Onda sam počeo da tezgarim po kafanama, diskotekama, na privatnim veseljima. Dopalo mi se da zarađujem radeći ono što volim najviše na svetu!

Voliš da šetaš po diskografskim kućama?

Mišo Davidović: Tako ispada! Prvi album sam snimio za “Renome”, drugi za “Grand”, a treći za “Vip”. Čovek ide pokušavajući da ostvari i stigne svoje snove. Tako sam i ja menjao izdavačke kuće, mada ne mogu da kažem da sam to činio iz nezadovoljstva. Ali, kad ostvarim ono što sam zamislio, zaključim da mogu bolje i više. Apetiti stalno rastu...

Gde si sve pevao?

Mišo Davidović: Za ovih desetak godina, koliko sam na estradi, mnogo sam proputovao. Bio sam u mnogim divnim delovima sveta. Nekada nisam mogao ni da sanjam da će moja noga tamo kročiti. Ali eto, pesma me je tamo odvela. Pevao sam po Evropi, po Americi, Australiji...

Kad ti je bilo najuzbudljivije?

Mišo Davidović: Svuda je bilo uzbudljivo i nezaboravno, a često i toliko dramatično da mi je glava bila “u torbi”. Par puta je malo falilo da načisto nadrljam. Nikada neću zaboraviti Božić u Kanadi. Završio sam svirku i sa drugarima iz Toronta krenuo za Vindzor. Takvu hladnoću nikad u životu nisam osetio. Bilo je minus 35 stepeni! Džip u kom sam bio proklizao je na ledu i prevrnuo se nekoliko puta nasred puta i ostao na krovu. Na sreću, nikom nije bilo ništa. Danima nisam mogao da se oporavim od šoka koji sam tada doživeo.

Da li te je nekad neko prevario?

Mišo Davidović: To je škola koju mora da prođe svaki pevač... Neka iskustva su toliko gorka da čovek jednostavno ne može o njima da priča. Dešavalo se svašta... Doček jedne Nove godine mi je preseo. Sve je bilo super do deset minuta pre ponoći. Tada je jedna žena zakuvala opštu tuču. Takav haos u životu nisam video. Umesto da se odbrojava vreme do ponoći i da se čestita, gosti su počeli da beže glavom bez obzira. Što je najgore, pobegao je i gazda lokala! Odjednom, u sali u kojoj je bilo nekoliko stotina ljudi, nije bilo nikoga. Pobegao je i jedan od muzičara, ponevši sa sobom sav bakšiš koji smo te noći dobili. Jedva sam se živ vratio kući, srećan što sam izvukao živu glavu!

Ko ti je kreirao imidž?

Mišo Davidović: Nije tu bilo mnogo potrebe za kreiranjem! Imao sam nešto kose na glavi i lako sam se borio sa njom. Ali, samo kad ne duva vetar. Kako vetar duva, moja kosa počne da igra i da pravi takav cirkus da sam se često smejao sam sebi. Počeo sam da se užasavam vetra. Pošto sam shvatio da protiv njega ne mogu, oslobodio sam se kose. Svanulo mi je. Tako je, u stvari, vetar kreirao moj imidž. Sad mi je nezgodno samo kad jako sine sunce...

Imaš li muka sa obožavateljkama?

Mišo Davidović: To su redovno slatke muke. Ali one su mi zagorčavale život na početku braka. Moja supruga nije mogla da shvati neke stvari. Srećom, vremenom je sve leglo na svoje mesto...