Mlad i naočit pevač Amir Smajić je srećniji no ikada. Sjajno je raspoložen, samo se smeška i skakao bi od sreće! Stepenicu po stepenicu, ispunjavaju se njegovi dečački snovi. Pre nekoliko dana, pojavio se njegov album prvenac, koji je iščekivao godinama... Zato mu se čini da mu život liči na bajku i ništa mu nije teško!

Amir Smajić: Kako bi mi bilo teško? Ako treba, i plakate ću sam peške da nosim tamo gde treba i sam ću da ih lepim! Euforičan sam i uzbuđen. Valjda su se tako osećali svi kada su videli svoje prve albume...

Gde držiš svoj CD? Pod jastukom?

Amir Smajić: Imam vremena za sve, jedino nemam vremena da se divim sebi i svom kompakt disku. To mi ne pada teško, pošto nisam narcisoidan. Svestan sam da je ovo tek početak i da tek sada ulazim u pravu vatru. Ako se ne izborim, džaba sam album uopšte snimao.

Jure li te devojke više nego pre?

Amir Smajić: Još ne primećujem promene u njihovom ponašanju. One koje me znaju godinama, gledaju me istim očima kao i ranije. Kao i svaki mlad momak, jedva čekam prve posledice popularnosti. Prema tome, devojke, navalite! Nestrpljiv sam!

Čula sam da devojke vrište kada te vide?

Amir Smajić: Bogme, mnoge su vrištale kad su me prtvi put čule. Nikad neću zaboraviti trenutak kada sam zapevao u “Zetri”, pred 15 hiljada sjajno raspoloženih ljudi, željnih dobre zabave. Joj, kad su cure zavrištale, nisam znao šta ću i gde ću. Bilo mi je došlo da bacim mikrofon, da u zemlju propadnem, da pobegnem. U početku mi je bilo strašno neprijatno... Sad, kad počnu da vrište, podstičem ih!

Otkud ti u “Zetri”, pred tolikom publikom?

Amir Smajić: Bio sam jedan od finalista u Bosni, u takmičenju za super talente. Od pet hiljada mladih koji su se prijavili, ja sam ušao u finale! Šest meseci, iz sedmice u sedmicu, pevao sam pred mnogobrojnom publikom i kalio se. Zahvaljujući tolikim nastupama, postao sam sigurniji u sebe, slobodniji... Nekad sam se pred publikom ponašao kao da sam progutao motku, a sada, samo što ne letim!

Kada si počeo da pevaš?

Amir Smajić: Iako imam tek dvadeset i nešto godina, čini mi se da pevam sto godina. Pevušio sam kao klinac, u osnovnoj školi, a onda sam počeo da nastupam po dečjim festivalima. Zatim sam pevao po picerijama, diskotekama, kafanama... Kada sam osetio da sam zreo da idem dalje, počeo sam da razmišljam o albumu. Prošle godine su moji snovi počeli da se ostvaruju. Nastupao sam na bihaćkom festivalu i dobio sam dve nagrade – za najbolju promo pesmu i proglašen sam za ličnost godine. U Bosni su me mnogi proglasili pevačem godine.

Jesi li zadovoljan albumom?

Amir Smajić: I te kako! Pre nekoliko meseci, pušten je moj pilot-singl sa dve pesme – “Ovistan” i “Na mene me podsećaš”. Pesme su odmah počele da prave haos. Postale su hitovi, a ja sam se na top listama našao ispred Enesa Begovića. Još ne mogu da verujem! Sve u svemu, moj start je odličan...

Dokle bi da stigneš na estradi?

Amir Smajić: Dokle? Spreman sam da puno uložim i da idem do kraja, do samog vrha. Znam da zvuči neskromno, ali zadovoljio bih se slavom Željka Joksimovića. Ne bih imao ništa protiv ni da ga ugrozim! Ali, neću doživeti kao kraj sveta ni ako budem plovio po sredini, gde nije mnogo burno.

Šta je sa tvojim studijama?

Amir Smajić: Apsolvent sam na Pedagoškom fakultetu u Bihaću. Ostalo mi je još par ispita. Iako nikad u životu nisam ni pomišljao da bih mogao da radim u školu, to sam upisao zbog roditelja, da im ispunim želju. Zbog njih ću studije i dokrajčiti...