Kada je Šike nedavno došao u australijsku ambasadu u Beogradu, bio je spreman na sve da bi dobio njihovu vizu! Čak i da peva, najlepše što može, bolje nego ikada. Za divno čudo, dokumenta koja je predao bila su dovoljna za dobijanje zelenog svetla za ulazak u Australiju, a muzičke egzibicije, bez materijalne nadoknade, izostale su...

Nihad Kantić – Šike: Nikad čovek ne zna šta će da ga snađe. Doduše, videli ljudi u ambasadi da nisam neka mutljavina, niti belosvetski prevarant, pa me pustili, da ne gube vreme. Kada sam tražio vizu za Ameriku, morao sam da pevam službenici u američkoj ambasadi, pred pedesetak ljudi koji su iza mene čekali u redu. Pevao sam tako da sam ih sve oborio s nogu. Ne samo da sam dobio vizu, nego i veliki aplauz! Bio mi je jedan od najdražih u životu, a pevam već treću deceniju...

Jesu li vam aplaudirali i policajci u Americi, koji nisu hteli da vas puste u tu zemlju?

Nihad Kantić – Šike: Njima nisam pevao, nego sam im svirao harmoniku. Pošto sa sviranjem veze nemam, bez veze sam razvlačio harmoniku pa je aplauz izostao. Dobro da sam živ ostao od straha i muka! Tresao sam se kao prut od treme. Nisam se nadao da će mi proveravati znanje, pa nisam bio spreman. Zato me više ništa ne može iznenaditi!

Pa, šta će vam harmonika kad ne znate da svirate?

Nihad Kantić – Šike: Uvalio mi je drugar! Pošto sam imao uredna dokumenta, mislio sam da nije nikakav problem da mu prenesem instrument. Ali, čim sam ušao u Ameriku, carinici mi zatražiše da otvorim kutiju sa harmonikom. Crni ja, šta ću, ključ nisam imao. Donesoše oni meni gomilu ključeva i uspeh iz prve da je otvorim. Onda sam je jedva na ramena stavio! Sve u svemu, ljudi su zaključili da pojma nemam, ali nisu pravili probleme i pustili su me.

Na šta ste sve spremni kako bi zaradili koju paricu?

Nihad Kantić – Šike: Spreman sam na pošten rad! Mislim, na pevanje, jer to je jedino što znam da radim. Ali, nisam spreman da na sceni budem majmun. Većina mojih kolega glume majmune i u tome uživaju! Ja majmun da budem neću, pa makar umro od gladi! Šta sve rade, da ti se zgadi... Prevrću se, valjaju se, skidaju, skaču, luduju, vrište, urliču... Narod im se smeje, a oni misle da će tako više zaraditi. Do nedavno su to radili samo pevačići, a sad to čine i velike zvezde!

Ko su ti, kako kažete, pevačići?

Nihad Kantić – Šike: Ma na stotine ih je! Ko da ih nabroji... Muka je to što ti pevačići, marginalci, otimaju hleb pravim pevačima, zvezdama, meni... Nedavno sam gledao jednu veliku zvezdu kako se pentra po stolovima. Ali, to mu nije bilo dovoljno, pa je na bini dubio na glavi. Posle toga je ležao na patosu i tako pevao! Creva su mi se prevrnula, kao u onom avionu kad je upao u turbulenciju...

O kome se radi?

Nihad Kantić – Šike: E, to ne mogu da kažem! Nikad niko na estradi nije rekao ružnu reč za mene, pa nije red ni ja da prozivam nekoga. Neću ni sa kim da se svađam, po cenu popularnosti! Petnaest albuma sam snimio, a ni sa kim se nisam posvađao...

Čula sam da toliko volite kolege da im rado i pare dajete na zajam!

Nihad Kantić – Šike: Pa, pozajmljivao sam ljudima pare dok sam para imao. Sad više nemam. Kada bih sakupio ono što mi duguju, mogao bih da kupim lep stančić! Sve se nadam, evo sad će da mi vrate, strpljiv sam... Mogao bih ja preko nekih ljudi da ih poteram žestoko, ali nisam takav čovek... Jednom prijatelju sam dao desetak hiljada maraka, pre nekoliko godina, da započne posao. Kumio me i molio. Započeo čovek posao, razradio ga, ali pare ne vraća!

Podsećate li ga da vam vrati pozajmicu?

Nihad Kantić – Šike: Par puta sam ga pitao šta je sa tim, kada će da mi vrati lovu... A on meni, ni pet, ni šest: “Jesi li ti lud? Ko kome danas vraća pare?” Šta da mu kažem? Da se sa njim svađam, bijem... Nije red, ima čovek decu i ne treba deca da ispaštaju... Tako ja sve na svoju štetu!