Na bosanskoj muzičkoj sceni, folk pevačica Zehra Bajraktarević zauzima visoke pozicije. Na estradi je od '91. godine. Od tada, snimila je sedam albuma. Odmerena, skromna, nesklona krupnim rečima i skandalima, nikada nije bila junakinja žute štampe. Sasvim je zadovoljna onim što je u karijeri postigla.

Zehra Bajraktarević: Nikada nisam pesmama koje sam pevala pomagala da isplivaju na površinu drugim, ne muzičkim sredstvima. Uvek mi je bilo najvažnije da ih otpevam što bolje. I uspevale su da se same probiju, bez medijske kampanje, bez okolnog cirkusa koji je danas neophodan za uspeh. Pevala sam kvalitetne i teške pesme i tako sam kupila publiku! Znam da sam ćutljiva, tiha i povučena na svoju štetu, ali ne mogu protiv svoje prirode.

Kako ste počeli da pevate?

Zehra Bajraktarević: Još kao dete sam slušala radio-stanice i zaljubila se u muziku. Znam da zvuči neskromno, ali osetila sam da imam dara i počela sam da pevušim. U školi sam se vrlo brzo istakla i postala glavni vokal u horu. Moji učitelji su potvrdili da imam muzičkog dara. Učlanila sam se u kulturno-umetničko društvo u Rogatici. U folkloru sam igrala, pevala...

Mislili ste da se bez toga ne može postati zvezda?

Zehra Bajraktarević: Išla sam putevima koji su nekada bili uobičajeni. Polako, postepeno, strpljivo... Ali, brzo sam videla da će moje putovanje do uspeha dugo trajati. Počela sam da učestvujem na takmičenjima pevača amatera. Tada su krenuli prvi veći uspesi. Prešlo mi je u naviku da dobijam nagrade publike, jedine koje se ne mogu kupiti.

Zaobišli ste kafansko školovanje?

Zehra Bajraktarević: Ne, to je bila sledeća faza... Bilo mi je jasno da se glas mora iškolovati i na terenu. Tri godine sam tezgarila po kafanama, restoranima i hotelima sa orkestrom. Kada sam osetila da sam zrela za dalje, došla sam u Sarajevo, grad pun zvezda. Tu sam pronašla najkvalitetnijeg kompozitora, Ibru Manfagića. Saradnja sa njim je bila moja odskočna daska. Pao je dogovor sa njim i na estradno nebo sam se vinula sa pesmom “Otišao si, Dragane”. Moj prvi album je opravdao, čak i prevazišao sva moja očekivanja!

Da li je estrada bila tako slatka kako ste mislili?

Zehra Bajraktarević: Daleko od toga! Malo po malo, shvatala sam da estrada nije baš ono što sam mislila. Mnogo toga se kosilo sa mojim vaspitanjem, moralnim principima, kartakterom. Kolege mi često kažu da nisam za taj svet. U stvari, nikada ni nisam bila deo tog estradnog cirkusa. Ne pripadam tom svetu, ali zbog pesme i ljubavi, trudim se da se nekasko uklopim, ali istovremeno teram svoje!

Poželite li nekad da bacite mikrofon?

Zehra Bajraktarević: Bezbroj puta sam to poželela. Ali, ne zbog muzike, već zbog svega onoga što je prati... Pesma je danas biznis, a ne umetnost. Na ovom brdovitom Balkanu ima toliko pevača da ispada da svaki drugi čovek peva. Većina ljudi u muzici vidi samo brzu i laku zaradu, a to nema veze sa istinom. Gotovo niko više ne ide onim staromodnim, dugim, muzičkim putevima kojima sam ja išla. U duši osećam nezadovoljstvo, boli me mnogo toga... Kako se borite sa navalentnim momcima i problematičnim gazdama lokala u kojima pevate?

Zehra Bajraktarević: Na sreću, nisu svi problematični. Za divno čudo, ima i među njima zalutalih, kao što sam i ja zalutala. Meni je uvek bilo najvažnije da drugima ugodim, pa tek onda sebi. Zahvaljujući tome, uvek sam uspevala da sa publikom, i uopšte sa ljudima, uspostavim dobru komunikaciju. Pokušavam da svakog postavim na mesto koje zaslužuje, ali uvek to činim tako da se ne naljuti!

Da li je bilo zanimljivih bračnih ponuda?

Zehra Bajraktarević: Bilo je svega i svačega. Ali, pošto sam u srećnoj vezi sa jednim divnim momkom, sve momke koji su mi se udvarali – zaboravila sam!