Posle silnih, višegodišnjih peripetija i zavrzlama, Esad Plavi je konačno sredio svoj život. Pola godine živi u Holandiji, pola u Bosni. Stekao je solidan kapital, ima dvoje dece, Mirelu i Mirela, posao mu ide relativno dobro, a pored pevanja, razvio je i rezervne poslovne aktivnosti... Ovih dana, u Beogradu, priprema deseti, jubilarni album kojim će zaokružiti svoju karijeru, punu vrtoglavih uspona i bolnih padova.

Esad Plavi: Kad se sve sabere i oduzme, zadovoljan sam. Postigao sam sve o čemu sam maštao i u životu dogurao dokle sam hteo. Sredio sam se, skućio, dobio holandsko državljanstvo i često mi se čini da je ono što mi se dešavalo proteklih godina samo ružan san... Posla nema kao nekad, ali se kotrlja. Na estradi vlada neviđeni džumbus, a ja ne znam da se laktam, pa su to muke. Ali, nema veze. Ovaj album snimam najvećim delom u Beogradu. Za Beograd sam se odlučio jer se odatle točak okreće. Ostatak ću snimiti u Sarajevu.

Jeste li zakačili ono vreme kada su pevači pare sa tezgi donosili u džakovima kući?

Esad Plavi: Joj, jesam! Ne znam kome je gore – onima koji su to štrpnuli, ili onima kojima te priče zvuče kao bajke. Zbog tih džakova para otac me je izbacio iz kuće, na početku karijere! Nas pet-šest muzičara smo radili u okolini Požarevca. Sa sobom smo vodili po dva-tri, takozvana, sakupljača para! Njihovo je bilo da kupe lovu dok mi sviramo i da je posle podele na ravne časti. Tako sam jednom, kao i obično, stavio svoj džak na rame i krenuo kući. Dođem kući, a ono otac i mati jedu... A ja pred njih istresem one pare! Kad je otac skočio...

Je li pomislio da ste opljačkali banku?

Esad Plavi: Baš tako! Počeo sam da mu objašnjavam da sam to pošteno zaradio, a on je zaurlao: More, marš napolje! Ovo je poštena kuća i to u moj dom neće! Šta ću, ja potrpam one pare ponovo u džak, pa zbrišem napolje. Njemu nije nikako moglo da dopre do svesti da to normalan čovek može pošteno da zaradi. Onaj džak sam ispraznio u bašti i pare složio da me niko ne vidi! Mnogo godina je mom ocu trebalo da malo smekša... Sad o džakovima para možemo samo da sanjamo i da svoja iskustva prepričavamo kao anegdote!

Čula sam da ste imali problema sa zdravljem?

Esad Plavi: Imao sam problema sa astmom. Od rata sam u Holandiji i klima u toj zemlji mi nije prijala. Nakupilo se mnogo toga. Godinama sam radio po 29 dana od 30. Preterao sam, a organizam mi to vraća. Umor, stresovi i neuredan život uzimaju danak. Ali, sada sam dobro. Više nisam u takvoj situaciji da moram da radim kao lud. Sredio sam se fizički, psihički, materijalno...

Toliko da možete da podnese i gubitak dva preskupa automobila!

Esad Plavi: Dva puta sam ostao bez Audia šestice i to sam nekako progutao. Preživeo sam u životu i mnogo gore stvari od gubitka auta. U Bosni, u Tešnju, imam diskoteku, motel, mali sportski centar. Sve to držimo moj brat Jasmin i ja, i lepo nam ide. Više ne moramo da crnčimo kao nekad... Teška vremena smo preživeli samo zahvaljujući ciganskim svadbama. Mnogo para smo na njima zaradili...

Priča se da je oko vas i vaše diskoteke stalno neka frka!

Esad Plavi: Više se priča nego što je to stvarno. Kada smo Jasmin i ja došli u Bosnu, posle mnogo godina, svi su nas gledali kao ljude koji su došli sa strane. Niko nas nije doživljavao kao svoje i hteli su da nas zaplaše. Trebalo nam je par godina da ukapiramo kako, šta, gde funkcioniše i da počnemo da se ponašamo u skladu sa tim. Sada je konačno sve pod kontrolom.

Zažalite li nekad za fudbalskom karijerom?

Esad Plavi: Iz Bosne sam došao u Požarevac da bih igrao fudbal i gradio sportsku karijeru, a eto dokle sam stigao... Od fudbala nije bilo ništa... Ne žalim zbog toga, jer mi je muzika ispunila snove...