Sinana Sakića godinama bije glas fenomena. Bez podrške medija i gromoglasne reklame, pravi haos svuda gde se pojavi i zapeva. Po diskotekama pravi džumbus i njegovi nastupi liče na rok koncerte. Godinama je bio osporavan, a zbog toga ništa manje tražen, voljen i slušan. Poslednji je album snimio pre tri godine. Ovih dana ponovo ulazi u studio i sprema se da se uhvati u koštac sa novim izazovom.

Sinan Sakić: Moja je velika sreća što moje pesme nikako ne mogu da se ubajate. Na koncertima, klinci sa mnom pevaju pesmu »Miko, druže moj« koju sam snimio daleke '82. godine. Pesma je starija od njih, a oni je znaju. Tako moje pesme pobeđuju vreme, idu kroz generacije. Mnogo toga što sam snimio ostalo je i to smatram svojom velikom pobedom.

Koliko su vas pogađala osporavanja?

Sinan Sakić: Ma u životu me nisu pogađala! Prodavao sam u cugu stotine hiljada albuma, a mnogi su smatrali da ne vredim. Jedne godine, za 12 meseci je prodato dva i po miliona mojih ploča. Mislim, do dva i po miliona se brojalo, a posle se otimalo, pare su trpane u džakove, toliko ih je bilo... Nikad nisam imao razloga da brinem zbog jalovih priča...

Čujem da ste i dalje jedan od najplaćenijih folk pevača i da dobijate onoliko koliko poželite!

Sinan Sakić: Pa dobro... Tu sam negde, među najplaćenijima. Imam lepu cenu, ne žalim se. Ali, prošla su ona vremena kada su i najveći novčanici bili mali da u njih stane zarada za jedno veče. Samo, moja cena nije bez pokrića. Dešava se da gazda u čijem lokalu pevam zaradi nekoliko puta više od mene, na meni. Tada sam najsrećniji. Danas je sve ređe videti zadovoljnog gazdu...

Zašto bežite od novinara i medija?

Sinan Sakić: Sa jedne strane, ne volim da se pojavljujem po novinama. Nemam potrebe ni po televiziji da visim. Sve što imam da kažem, kažem kroz pesmu. Trenutno, recimo, mislim da nemam o čemu da pričam jer tri godine nisam snimao. Uspeo sam bez podrške medija. Sada, kada sam postigao što sam želeo, još manje mi treba njihova podrška. Pored toga, sa mnogim novinarima imam užasna iskustva. Nekad su o meni pisali toliko strašne stvari da na ulicu nisam smeo od sramote da izađem... Da je to bilo istina, ne bi mi bilo krivo. Od istine nikad nisam bežao, ali su me neistine strašno bolele. Novinari su mi baš zagorčali život! Nisam im davao materijala, pa su ga sami izmišljali.

Pratite li šta rade vaše kolege?

Sinan Sakić: Ne naročito. Muziku uglavnom slušam kada sam u autu, pa slučajno naletim na nešto... Ali, poštujem svakog dobrog narodnjaka i ne mislim da muziku treba zalediti i stalno forsirati isto. Najveća glupost je vraćati se na staro. Stalno treba ići dalje... Mnogi pokušavaju da odgonetnu tajnu vaše čarolije i nikako da dokuče šta to radite publici!

Sinan Sakić: Šta radim publici? Samo ljudima dajem dušu! Radim sa ogromnom ljubavlju, iz sve snage, svom voljom. Nikada nikoga nisam prevario, nikada nisam na nastupu otpevao po nekoliko pesama, a onda publici okrenuo leđa. Nema veze gde pevam – u nekoj zabiti ili u milionskom gradu. Publiku poštujem i dajem joj celog sebe, a ona mi to uzvraća. Samo zahvaljujući publici, opstao sam!

Iako ste se zaricali da nigde nećete iz rodne Loznice, preselili ste se u Beograd. Kako ste se snašli?

Sinan Sakić: Obožavam moju Loznicu, u njoj sam proveo celi život. Nisam mislio da se selim, ali zbog porodice sam to učinio. U Beogradu sam se odlično snašao jer sam prilagodljiv čovek. Svuda je meni lepo...