Aysela, rođena Tuzlanka, počela je da peva 22. aprila 1996. godine (seća se toga kao da je juče bilo) u Lukavcu, u restoranu “Asado”, kod Senada Alića. Pevala je i četiri godine se nije pomerala! Svi su pokušavali da je ubede da se malo opusti i zaigra, ali ona se sve vreme na sceni tresla i ponašala kao da je mikrofon progutala! A onda joj je dosadilo da stoji i počela je da se pomera milimetar po milimetar, na zadovoljstvo gazde i gostiju...

Aysela: Bila sam strašno stidljiva! I danas sam stidljiva, mada ipak nešto manje. Oduvek sam brinula o tome da nekom ne smetam, da nekog ne nerviram, ne povredim. Pošteno sam se načekala za prvi album. Ali, zaslužila sam ga od Boga i ljudi i dočekala sam ga! Eto, u maju će biti godina kako je izašao...

Zašto si toliko dugo čekala?

Aysela: Pa, nisam ljudima puno verovala. Mnogi su mi obećavali svašta, ali ja sam pazila da me neko ne prevari. Verovala sam mojoj mami. Uvek sam išla putevima koje je ona smatrala pravima i slušala sam je, svesna da mi je ona najveći prijatelj. Pre tri godine sam krenula da radim album!

Zar su ti dve godine trebale da ga privedeš kraju?

Aysela: Nije išlo brže... Prvo su me ljudi sa kojima sam radila dugo iskušavali. Hteli su da vide kakva sam i isplati li se sa mnom raditi. Pre nego što su počeli da rade sa mnom, imali su vrlo loših iskustava sa jednom pevačicom. Morali su dobro da provere kakva sam, da bi sa mnom ozbiljno radili. Ipak, uvideli su da sam ja sasvim druga priča, posebna...

Jesi li imala tremu?

Aysela: Jesam, bilo je strašno. Stidljivost me je kočila, usporavala me, smetala mi na sve moguće načine. Stidljiva sam, a previše sam otvorena i to me prilično zeza u životu. Najvažnije mi je da me ljudi poštuju kao što ja poštujem njih.

Šta se u tvom životu promenilo od kada si snimila album?

Aysela: Ljudi me prepoznaju na ulici, prilaze mi... Prija mi to. Imam mnogo posla, ne stižem da spavam. Nekad mi se ne peva, nekad mi se nigde ne ide, ali moram. Tražila sam frku, uspeh i popularnost, a dešava se da mi to sad nekad dojadi. Naravno, ne pokazujem to već profesionalno odrađujem ono što se od mene očekuje.

Čula sam da ti je Seka Aleksić sestra! Skidaš li njene fazone?

Aysela: Jeste, Seka mi je familija. Ona je broj jedan. Ne čujemo se svaki čas kao nekad jer ona nema vremena. Od nje može svašta da se nauči. Ali, neću da je kopiram jer se ona ne može iskopirati!

Kako ti, tako stidljiva, imaš tako provokativan imidž?

Aysela: Joj, obučem nešto usko ili kratko, pa onda to vučem, rastežem, sve mi neprijatno. Volim da izgledam damski. U duši sam takva, mada ovaj posao traži nešto sasvim drugo. Kad vidim šta neke curice rade, povraća mi se i gadi. Ja bih da budem na estradi dugotrajna dama poput Snežane Đurišić, Vide Pavlović... Smeta li ti nešto na estradi?

Aysela: Smetaju mi ljubomora i zavist. Niti sam ljubomorna, niti kome zavidim pa to ne razumem. Dok sam bila anonimna, nikome nisam smetala. A čim sam nešto postigla... Kad sam izvukla pramenove u kosi, neke koleginice su mi rekle kako mi ne stoje dobro. A ja vidim da mi stoje...

Imaš li momka?

Aysela: Momak i karijera ne idu zajedno... Imala sam momka, šest godina smo proveli zajedno. Ali on nije mogao da podnese moj posao. Posle svega, ostali smo prijatelji, redovno se čujemo, ali znamo da zajedničke budućnosti nema. Volela bih da se za godinu-dve udam, da postanem majka... U ovom trenutku, karijera mi je najvažnija...