Na nedavno završenom Festu, dodeljeno je priznanje “Nebojša Đukelić” Udruženja filmskih kritičara i novinara Beograda, ostvarenju Milutina Petrovića “Jug – jugoistok”. Malo je poznato da je prvobitni naslov filma bio “Druga strana kapije”, kao i da je sniman samo 30 dana, što je veoma retko u našoj kinematografiji. Glavnu ulogu u domaćem psiho – trileru tumači Sonja Savić. Ovo je povratak četrdesetrogodišnje glumice na veliko platno, koja već dugi niz godina važi za osobu “non grata” u srpskoj kinematografiji.

Kako je došlo do toga da reditelj Petrović baš vas angažuje za lik Sonje Savić?

Sonja Savić: Ljudi iz mog okruženja znaju da sam osoba koja ne pristaje na postojanje tabu tema. Pošto film obrađuje život osobe kroz čiju se životnu i profesionalnu priču mogu sagledati događaji iz bliske prošlosti, mislim da je Miliutin s razlogom odabrao baš mene za tu rolu. Naravno ne treba zaboraviti da “Jug – jugoistok” otkriva krhku granicu između realnosti i fikcije u jednom društvu koje ne želi da se modernizuje, već se prepušta inerciji i nesreći da uvek drugi odlučuju o njegovoj sudbini.

Imate li neke zamerke na vašu kreaciju u filmu?

Sonja Savić: Znala sam da Milutin Petrović ne može da napravi loš film. Što se mene tiče, mogu da budem nezadovoljna nekim stvarima, koje nisam perfektno odradila, ali film je u celini sjajan. Ponosna sam što sam igrala u njemu, jer se dugo nije pojavio tako vrstan scenario kod nas koji potpisuju Militun Petrović i Saša Radojević.

Sonja Saviæ u filmu "Jug - jugoistok"

Koliko vam znači rediteljeva tvrdnja da je film svojevrstan omaž vama kao velikoj glumici?

Sonja Savić: Milutin je jedno veliko srce i apsolutni genije. Znamo se dugo, jer smo ista generacija. Za njega i za slovenačkog reditelja Jana Cvitkoviča, slobodno mogu da kažem da su to dva najbolja današnja reditelja sa ovih prostora. Naravno, ima i drugih koji su radili devedesetih, kada je bilo skoro nemoguće snimiti neki film, ali oni nisu ni prineti Milutinu Petroviću, koji je pravi alternativac. Posebno mi je drago što se u ovom projektu pojavljuju ljudi poput: Predraga Bambića, Nedeljka Despotovića i Pere Jakonjića. To su osobe od kojih se uvek očekivalo da će kad tad ostaviti traga u domaćoj kinematografiji. Iako malo sa zakašnjenjem, oni tek sada zauzimaju filmski tron i publika je u prilici da vidi njihove prave kvalitete. Film “Jug – jugoistok” je po mom mišljenju omaž Beogradu.

Međutim, ostvarenje sadrži i autentične elemenate iz vašeg privatnog života?

Sonja Savić: Da, jer osim što govori o gradu, film gledaocima otkriva i sudbinu nekih ljudi koji zaista postoje. To ne znači da je ostvarenje samo o meni, već da dotiče i one koji su ga montirali, snimali, režirali... I prvi Milutinov film “Zemlja istine, ljubavi i slobode”, a i ovaj drugi, prikazali su istoriju filma u malom. “Jug – jugoistok” je svojevrstan dokument o zaboravljenoj generaciji.

Da li se ovim projektom, posle dužeg vremena, vraćate srpskoj kinematografiji?

Sonja Savić: Ne, ne bih se složila sa tom konstatacijom, pre bih rekla da ja i dalje trajem.

Nedavno ste završili snimanje još jednog filma, ali u Sloveniji... Sonja Savić: Da, snimila sam film “Od groba do groba” čiji je radni naslov “Kako je pas pojeo mesec” Jana Cvitkoviča. Sa njime sam već sarađivala na filmu “Hleb i mleko”, koji je između ostalog nagrađen “Zlatnim lavom”, a videla ga je i publika na jednom od prošlih Festova. S obzirom da ste izjavili da su za vas trenutno najbolji reditelji Milutin Petrović i Jan Cvitkovič, možete li da navedete još nekog iz plejade mladih reditelja koji obećavaju?

Sonja Savić: Rašu Andrića (“Kad porastem biću kengur”) veoma cenim, a mislim da je i Srdan Golubović u pravom smislu zablistao filmom “Apsolutnih sto”. Plašim se da se ne ponavi istorija (da mnogo hvaljeni reditelji teško dobijaju novu šansu), jer već godinama Srdan čeka na drugi projekat, a on nikako da usledi. Naravno, ne smem zaboraviti ni sjajnog Sašu Radojevića, koji se nedavno pojavio sa perfektnim “Poljupcima”.

Prošli ste trnovit glumački put. Kada bi sada mogli ponovo da birate kojom profesijom da se bavite, da li bi iznova izabrali glumu?

Sonja Savić: Nikada! Pre dvadesetak godina, u tadašnjoj Jugoslaviji, mi mladi umetnici smo bežali u artistiku i akrobatiku. Tako smo uspeli da usavršimo sve segmente pozorišta i filma, počevši od rasvete, tonske matrice, montaže, produkcije zvuka... Sećam se vremena kada sam sa Buletom Goncićem snimala film “Živeti kao sav normalan svet” Miše Radivojevića. Reditelj nam je tada otkrio kako nastaje projekat i predočio koliko je skup svaki dan snimanja. Možda ne bih bila glumica, kada bih ponovo počinjala iz početka, ali bih svakako bila slobodni umetnik. To sam i sada i priznajem da je u ovim godinama ta “titula” teško breme.

Do sada ste ostvarili brojne filmske kreacije. Koju smatrate vrhunskom?

Sonja Savić: Iz mog ranog perioda izdvojila bih uloge u “Šećernoj vodici” i “Braći po materi”, međutim daleko su mi draže kreacije u moja poslednja dva filma, Petrovićev i Cvitkovičev. Mislim da su to prave filmske uloge, koje će ostati upamćene.