Reditelja i scenaristu Miloša Radivojevića (65) ljubitelji sedme umetnosti poznaju kao osobu koja je do sada potpisala dvadesetak kratkih i 12 celovečernjih igranih filmova. Među njima su: “Bube u glavi”, “Kvar”, “Dečko koji obećava”, “Živeti kao sav normalan svet”, “Bez”, “Una”, “Čavka”, “Omnibus”, “Uvod u drugi život”, “Testament”, “Snovi, život i smrt Filipa Filipovića’, “Ni na nebu, ni na zemlji”. Takođe je radio serije i tv filmove (“Gore – dole”, “Otvorena vrata”, “Karlovački doživljaji”, “Devojka sa lampom”...), a filmski kritičari se slažu da je umetnik koji se pokazao kao vrsni poznavalac erotike na filmu. Njegovo poslednje filmsko ostvarenje bilo je “Ni na nebu, ni na zemlji“, a sada, nakon 12 godina, pred publiku izlazi sa najnovijim filmom “Buđenje iz mrtvih”, koji je premijerno prikazan na ovogodišnjem Festu.

Čini se da je ovaj projekat u mnogome drugačiji od dosadašnjih. Da li vam je to bila namera ili se jednostavno dogodilo?

Miloš Radivojević: Osećao sam potrebu da napravim lični iskaz, koji poprilično izlazi iz okvira dosadašnjih medija. Ne bih želeo da delujem prepatetično, ali mislim da će nas deca i unuci više pamtiti po filmovima, nego po istoriji. Siguran sam da će ovo što radimo u pozorištu, na filmu i u muzici biti jedini trag na osnovu koga će moći da se konstruiše slika, šta nam se zaista događalo. Biće to daleko kompetentnija slika, od one zvanične, istorijske. U tom smislu sam ušao u neke stvari u koje se u filmu obično ne ulazi i koje unižavaju film.

Na premijeri je već posle dvadesetak minuta, od početka filma, iz sale počela da izlazi grupa mladih. Kako to objašnjavate?

Miloš Radivojević: Što se tiče mladih, to me mnogo i ne čudi. I sam sam tek u kasnijim godinama razumeo neke filmove, koje sam gledao kao mladić. Moguće da je i kod ove publike odlučilo nerazumevanje generacije, tačnije nedostatak generacijskog iskustva. Naravno, nemam ništa ni protiv onih reditelja koji po principu “dosta je patnje, daj narodu da se nasmeje”, prave filmove koje publika hrli da vidi. Sve će kroz nekoliko godina doći na svoje mesto.

Radnja filma se dešava za vreme bombardovanja 1999. godine. Zbog čega se u “Buđenju iz mrtvih” nije čuo zvuk nijedne bombe?

Miloš Radivojević: Još kao mali sećam se nemačkog bombardovanja 1941. godine, potom američkog 1944. godine i svakako poslednjeg, pre šest godina. Kada sam pisao tekst, sebe sam uhvatio u činjenici da sam možda čak i rezistentan na bombardovanje. Zato sam tada sebi rekao da se glavna stvar kod svih ljudi dešava u glavi, a da je bombardovanje pri tom manje važno, da ne kažem - nevažno. Tako je u mom filmu najvažniji razgovor sa samim sobom. Zbog toga sam ga i pravio sa privatnih, tačnije ličnih pozicija, jer ne treba zaboraviti da sam u to vreme, kada se dešavalo bombardovanje, često izlazio na terasu i gledao šta se i gde gađa. Za život se uopšte nisam brinuo. Imao sam 60 godina, pa ako i poginem, Bože moj, već sam dovoljno i živeo.

Za vaš film se može reči da je poprilično pesimistički, jer glavni junak Miki izlazi iz groba, ulazi u sopstveni život, pokušava nešto da sredi u njemu i vraća se u grob...

Miloš Radivojević: Ne znam da li je on pesimističan, jer sam ja želeo da uradim film u koji bi utkao nešto vrlo intimno. Možda naslov asocira na smrt, ali zar se mi često ne upitamo da li smo uopšte živi ili je sve jedna velika opsena. Pa pogledajte oko sebe! Sve je više ljudi koji se ubijaju i koji ubijaju. To je pravi i realni život. Jeste da on u sebi sadrži i neke lepe događaje, ali morate priznati da je mnogo više loših. Zar to nije život? Gde je tu podela na optimizam i pesimizam?

Za vas je važilo da pripadate talasu filmskih reditelja koji su pornografiju uveli na “mala vrata”. Da li vam je to ikada smetalo ili vam je godilo?

Miloš Radivojević: Zahvaljujući takvoj reputaciji, volim da kažem da sam provukao svoje filmove kao “pas kroz rosu”. Setite se vremena “crnog talasa” i reditelje kao što su: Žika Pavlović, Dušan Makavejev, Saša Petrović, Puriša Đorđević, koji su u ono vreme bili žigosani, jer su pravili filmove čiji su junaci bili stvarni. Nasuprot njima, ja sam jedan od reditelja koji se zajedno sa nekolicinom kolega, provlačio sa epitetom “pornograf”. Pokazalo se da to uopšte nije bilo loše. Privatno sam veoma stidljiv čovek, ali sam tada opisivao ono što vidim oko sebe, a činjenica je da je u to vreme mnoge golicala pornografija i nešto što se zove tabu tema. Danas toga gotovo da i nema.