Folk pevač Radiša Urošević se nedavno vratio iz Amerike. Bio je stacioniran u Čikagu, a pevao je po gotovo celoj državi. Njegov glas se mogao čuti u Njujorku, San Francisku, Los Anđelesu, Sakramentu... Iako u dalekoj Americi vlada muzička gužva kao nikad (u potrazi za poslom, naši pevači je prosto opsedaju), Radiša je bio jedan od malobrojnih ovdašnjih pevača koji su srdačno dočekani.

Radiša Urošević: Zaista, gužva je tamo kao nikad. Fizički je bilo malo naporno jer su razdaljine velike, ali za pravog srpskog pevača nigde nema zime!

Mnogi misle da takvih više nigde nema!

Radiša Urošević: Ima! Ja sam živi primer. Ne odstupam od muzike koja je zasnovana na našoj tradiciji i ma koliko se nekima činilo da je to prevaziđeno i demodirano, nisu u pravu. Da je tako, za mene i meni slične više ne bi bilo mesta ns estradi. Ne damo se mi, mada je mnogo onih koji se trude da nas potisnu!

Kako se borite?

Radiša Urošević: Pa, ja na to ne gledam tako tragično. Dolaze nova vremena, novi običaji, novi ljudi, stvari se menjaju i to je neminovno. Generacija ljudi koji su slušali muziku koju ja volim i pevam, polako se povlači. Smenjuju ih mladi koji imaju, kao i svaka generacija, svoj način zabavljanja. Ne vole kafane, ali vole diskoteke, klubove, drugačija mesta... Zato su potrebne drugačije pesme, drugačiji aranžmani, drugačiji tekstovi. Sve je opuštenije, neobaveznije...

Šta vam u svemu tome smeta?

Radiša Urošević: Smeta mi što tekstovi postaju sve bezobrazniji, a sve manje poetični. U muzici se barata žargonom, unose se reči koje su nekada bile rezervisane isključivo za ulicu i koje su upotrebljavali nevaspitani, neobrazovani... Taj ulični rečnik mi nikada neće prirasti za srce, ma koliko se trudio da sve razumem, shvatim, prihvatim... Danas se po svaku cenu traže začkoljice, a udice su sve vulgarnije...

A šta je vaša udica?

Radiša Urošević: Moja udica su lep glas i normalne pesme. Ja tako pecam publiku, a ne na vulgarnosti, prevare, šarene laže. Pored toga, svoj posao odrađujem maksimalno kvalitetno. Kad dograbim mikrofon, ne umem da stanem. Nisam od onih koji otpevaju par pesmica, pokupe pare i onda okrenu leđa!

Kako formirate svoju cenu?

Radiša Urošević: U skladu sa prilikama! Ako, recimo, čovek kaže da bi voleo da mu pevam na veselju, a nema da mi plati više od 300 evra, pevam mu za 300 evra ne glumatajući zvezdu koja neće ni da zine bez hiljadarke! Ja sam čovek koji zna gde je. Nisam izgubljen u vremenu i prostoru. Moja filozofija je, kada je reč o zaradi – bolje da dugo kaplje, nego kratko da curi. Jer, najveće pare su one koje dugo dolaze!

Kako idu vaši ostali poslovi, koji nemaju veze sa muzikom?

Radiša Urošević: Kotrljaju se i sve je na takozvanoj pozitivnoj nuli! Cvećara, radio-stanica, kafić... Nema zarade, ali ni gubitka. Velika je stvar što smo svoji na svome, nikome ne plaćamo kiriju. Sem toga, moji sinovi i moja žena su zadovoljni. Najcrnja stvar na svetu je kada čovek ujutru ustane iz kreveta, pa ne zna šta će sa sobom. A iz besposličenja mnoga zla izviru. U mojoj porodici su svi srećni i zadovoljni jer imaju šta da rade, a danas to nije mala stvar!

Pratite li muzička zbivanja?

Radiša Urošević: Pre nekoliko dana sam iz Kragujevca došao u Beograd da bih gledao “Beoviziju”. Uživao sam. Mnogo toga mi se dopalo, a posebno pesma koju je pevala Jelena Tomašević, moja Kragujevčanka. Sad čujem svi nešto kukaju, kritukuju... Takvi smo mi... Ako nešto ne ispljujemo, ništa nismo uradili!