Mladi beogradski reditelj Stefan Arsenijević (27) je za svako svoje ostvarenje do sada nagrađivan. Među priznanja ubrajaju se: specijalna nagrada “Zlatni vitez” i najbolje debitantsko ostvarenje na Jugoslovenskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma 2000. godine za kratki film “Šljiva”, najbolja debitantska režija na istom festivalu i za film “Pejzaž”, kao i nagrada za najbolji kratki film “Noćni portir” na pomenutom festivalu godinu dana kasnije, zatim prva nagrada na Festivalu srpskog filma u Londonu za priču u dokumentarnom omnibusu “Beogradski zvuk”. Tu su i priznanja poput: najbolji kratki film 2002. godine na Studenstkom festivalu u Bitolju i nagrada YU FIPRESCIA za “Malu jutarnju priču”, “Zlatni medved” u Berlinu 2003. godine, nominacija za Oskara, najbolji kratki film na festivalima u: Kijevu, Portorožu, Melburnu, Španiji, Nemačkoj, kao i priznanje najbolji balkanski film za ostvarenje “(A)torzija”… Njegov najnoviji projekat “Jednog popodneva, iznenada” rađen u okviru celovečernjeg omnibusa “Izgubljeno – nađeno” na internacionalnom festivalu u Berlinu, otvorio je Međunarodni forum (februara ove godine), a našao se i na ovogodišnjem programu Festa.

Kako se osećaš sa tolikim nagradama i priznanjima?

Stefan Arsenijević: Nekao izlazim na kraj sa svim tim (smeh).

S obzirom da u tvom ostvarenju “Jednog popodneva, iznenada” jednu od glavnih uloga tumači Milena Dravić, kako je došlo do vaše saradnje?

Stefan Arsenijević: Ovo nije prvi put da sarađujem sa Milenom. Naime, igrala je i u mom studenstkom filmu “Mala jutarnja priča” i ja sam tada bio presrećan. Sećam se da sam tada u scenariju napisao da želim da baš Milena igra u mom filmu. Kada je prihvatila ulogu, moj veliki san je bio ostvaren. Film govori o ženi samoubici koja se penje na soliter u nameri da sa njega skoči i prekrati životne muke. Sećam se da smo snimali pod katastrofalnim atmosferskim uslovima, jer je temperatura iznosila – 15 stepeni C.

Slično se dešavalo i kada si snimao najnoviji film “Jednog popodneva, iznenada”…

Stefan Arsenijević: Jeste, samo što je snimanje bilo tokom leta, kada je temperature iznosila + 40 stepeni C, a uz to radnja se dešavala u tramvaju u kome je temperatura bila još desetak stepeni viša. Zaista, ekipa je bila sjajna, jer su to sve bili iskusni profesionalci i film smo završili na vreme. Mislim da su te ekstremne temperature doprinele sjajnom radu, pa su filmovi bili zapaženi i kod publike, i kod kritike.

Stiče se utisak da si miljenik domaće publike, ali da te ništa manje ne vole i stranci, odnosno berlinska publika?

Stefan Arsenijević: Ne znam da li me obožavaju, ali reakcije su bile više od očekivanih i ja sam zbog toga zadovoljan. Radovala me je njihova reakcija tokom projekcije filma, jer ne treba zaboraviti da je omnibus za temu imao duhovit prikaz ljudskog očaja. Od prvog trenutka, kada je publika počela da se smeje, meni je kao autoru priče, laknulo. Znao sam da sam uradio pravu stvar. Ne samo da sam bio prezadovoljan, već su to bili i producenti filma.

Stefan Arsenijeviæ i Milena Draviæ na snimanju "Jednog popodneva, iznenada"

Priča se da uskoro planiraš da snimiš i prvi celovečernji igrani film. Da li ćemo dugo čekati na njegovu realizaciju?

Stefan Arsenijević: Ne bih želeo da baksuziram, jer sam poprilično sujeveran, ali mislim da neće proći mnogo vremena do realizacije mog novog projekta. Smatram da je došlo vreme da se okušam i kao reditelj igranog filma. Scenario već postoji pod radnim naslovom “Stanislav”, a ja ću ponovo sarađivati sa nemačkim producentom.

Znači li to da naši producenti nemaju sluha za tvoje ideje?

Stefan Arsenijević: Ne, bilo je ponuda i od domaćih producenata, ali smatram da je bitnije naći koproducenta u Evropi. Ne treba smetnuti s uma da inostrani producenti imaju više i finansijskih sredstava. Snimanje neće krenuti pre 2006. godine.

Da li će i po treći put u tvom projektu zaigrati Milena Dravić i sa kojim bi još glumcem voleo da sarađuješ?

Stefan Arsenijević: Iskren da budem, nemački producenti su već sugerisali da bi u filmu trebalo da igra i Milena. Verovatno će se to i dogoditi. Što se tiče ostalih glumaca, obično sarađujem sa onima koje cenim i poštujem. Naravno, ima još dosta umetnika koji nisu igrali kod mene, a sa kojima priželjkujem da sarađujem, kao što su Aleksandar Berček i Seka Sablić.

Tvoji fimovi su obično melodrame i tragedije sa komičnim elementima. Planitraš li da napraviš jednu tipičnu komediju?

Stefan Arsenijević: Ne, čistu komediju ne verujem da ću ikada uraditi. Meni je uzbudljivo da ozbiljne i tragične stvari pomešam sa duhovitim, kao što je i u realnom životu. Čista tragedija ili komedija mi ne predstavljaju nikakav izazov.

Koliko ti je prijao rad na omnibusu?

Stefan Arsenijević: Oduvek sam želeo da radim omnibus. Još dok sam bio na studijama, stalno sam kolege sa klase nagovarao da se oprobamo i u tom žanru. Jednostavno, ta forma me je oduvek zanimala. Kada je došla ponuda iz Nemačke da uradim priču za omnibus “Izgubljeno – nađeno”, mojoj sreći nije bilo kraja. Međutim, moram priznati da mi je bilo i dosta teško, jer je trebalo veliko umeće da bi se nas šestoro reditelja uklopilo u jednu celinu.

Postoji li neki omnibius koji je za tebe sjajan, skoro savršen?

Stefan Arsenijević: Svakako je to omnibus “Noć na zemlji” poznatog reditelja Džima Džarmuša, ali sam sentimentalno vezan i za domaće ostvarenje “Kako je propao rokenrol”, jer je to bio deo mog odrastanja.

Novinari, kritičari, pa i glumci često za tebe kažu “onaj sladak mladi reditelj”. Izgleda da te i dalje gledaju kao početnika?

Stefan Arsenijević: Možda razlog leži u tome što imam “bejbi fejs”, a možda i zato što radim kratke filmove. Sada puštam bradu i brkove i krijem se iza njih. Možda ću nekima ovako delovati zrelije (smeh).

Malo je poznato da si trenutno na civilnom odsluženju vojnog roka u Narodnom pozorištu. Kako teku vojnički dani?

Stefan Arsenijević: Lepo i prijatno. Ovo je sjajna mogućnost za nas koji ne želimo da prekidamo posao zarad vojske. Veoma je važno u umetničkom radu da se ne pravi pauza, a sa druge strane da se oduži dug domovini.

Maštaš li da jednog dana dobiješ Oskara?

Stefan Arsenijević: Ceo život je maštanje i ne verujem da postoji ijedan reditelj ili glumac koji ne bi poželeo da dobije čuvenog holivudskog Oskara. Međutim, kada se sve sabere, najvažnije je uživati u pravljenju filmova.