Zijah Sokolović, sarajevski glumac čudesne impresije, jedan je od najpoznatijih umetnika sa prostora nekadašnje Jugoslavije, čiji se život i profesija odvijaju na relaciji Beč – Sarajevo – Beograd. Poslednji put smo ga videli u domaćem ostvarenju “Ledina”, Ljubiše Samrdžića, a od pre nekoliko dana gledamo ga i u televizijskoj seriji “Ljubav, navika, panika”, Slobodana Šuljagića.

U seriji tumačite lik gospodina Jovanovića, komšiju kome je psihoterapeut preko potreban…

Zijah Sokolović: Tačno je da igram čoveka koji je prepun problema i koji ne izlazi iz kuće svoje lekarke za dušu. Sviđa mi se što je u seriji “Ljubav, navika, panika” urađena dobra podela uloga, jer sam neposredni partner Nikoli Simiću i Seki Sablić, dvoje komičara sa kojima je uvek zabavno raditi. Što se tiče samog scenarija Nebojše Romčevića, dopada mi se ne samo lik koji tumačim, već celokupna priča koja govori o svetu običnih, jednostavnih ljudi, ali na duhovit način, kao i o događajima koji se mogu desiti svakome. Jovanović, koga tumačim, pravi je pozorišni lik koje volim da kreiram. Nadam se da će serija zaživeti i da će se publika sa nama družiti više od godinu dana.

Već 13 godina živite i radite u Beču. Koliko ste se uklopili u njihovu sredinu?

Zijah Sokolović: Deset godina mi je bilo potrebno da regulišem sve neophodne papire oko mog boravka u Austriji. Tačno je da sam potrošio dosta vremena da bih potvrdio neke elementarne stvari koje sam već u životu ostvario. Slobodu, pravo, egzistenciju, koju sam već imao, izgubio sam, pa sam ponovo morao za sve to da se izborim u prostoru koji ima neka svoja pravila koja u početku nisam razumeo, počevši od jezika. Zbog toga sam se snažno vezao za teatar, da ne bih izgubio sopstveni identitet. Tačno je da je i sreća tu odigrala veliku ulogu. Danas sam profesor na “Brudven univerzitetu” gde predajem glumu, a u Salzburgu vodim projekat “Arto”, koji je namenjen najmlađima, tačnije njihovoj edukaciji kroz umetnost. Znači li to da mališane učite glumi?

Zijah Sokolović: Ne učim ih da postanu budući glumci, već vodim projekat u kojem se pozorištem bavimo kroz vid pedagogije i psihologije. Pomažemo deci da bolje upoznaju pozorište i da nauče da pravilno komuniciraju sa njim, ali i među sobom. Ako neko od njih kasnije i postane glumac, tim bolje. Važnije nam je da kod dece u pravo vreme razvijemo sigurnost, maštu i komunikaciju. Projekat “Arto” radimo poprilično dugo i nadam se da su rezultati već vidljivi, jer sam projekat prebacio i u Hrvatsku.

Monodrama “Kabares, kabarei” premijerno je izvedena u Beču 1993. godine, a i danas, kad god je izvodite na beogradskoj sceni “Slavija”, uvek se traži karta više. Da li je razlog tome što se u predstavi slavi radost života?

Zijah Sokolović: Mislim da jeste. Na neki način predstava poziva ljude da se odreknu opštih stvari u kojima je većina učestvovala, poput horde, kada su poraze na ličnom planu zamenjivali masovnim uspehom. Što je tragičnije, svemu tome predznak je bila religija. Tako moj lik u predstavi smatra da će i u braku biti srećniji ako bude imao vođu, koji će ga povesti, slično čoveku koji čeka autobus, u grupi, na autobuskoj stanici, smatrajući da će on brže doći i da će u njemu karte biti besplatne, ukoliko ih je više. Predstava je direktan poziv ljudima da stanu pred ogledalo, razmisle, da se odreknu nekih opštih stvari, ne bi li pronašli lični hedonizam i lepotu. Da smo ovo što nam se događalo gledali preko TV-a, mi bi smo se tome smejali ili se time ne bi emotivno bavili. Ali, kada smo i sami postali učesnici u događajima, onda smo panično, beskompromisno i prljavo, pokušali da se opravdamo i učinili smo nešto što je retko u svetu – zločin smo proglasili kulturnim delom.

Smatrate li sebe apatridom?

Zijah Sokolović: Osećam se pripadnikom svakog prostora koji se naziva pozorištem. Po zanimanju sam glumac koji se rodio u Sarajevu, a sada živi i radi na relaciji Beč – Sarajevo – Beograd, ali igra predstave i u Zagrebu.

Čini se da posebnu simpatiju gajite prema Zemunu?

Zijah Sokolović: Za Zemun me vezuju ljudi iz umetničkih krugova sa kojima sam se tu upoznao i sa kojima sam do danas ostao u prisnom kontaktu. Moj odnos prema Zemunu je intimnost jednog sveta koji sam doživeo, jer ne treba zaboraviti da sam u tom gradu dobio “Zlatnu kolajnu” za monodramu “Glumac je… glumac… je glumac”. Zahvaljujući Festivalu monodrame i pantomime, koji se već godinama održava u Zemunu, sve veći broj glumaca se bavi monodramom kao načinom scenskog izražavanja, a među njima sam i ja.