Glumac srednje generacije Zoran Cvijanović, debitovao je 1975. godine u filmu sa ratnom tematikom ‘Crvena zemlja’, ali je tek ulogom u ‘Leptirovom oblaku’ na sebe skrenuo pažnju kao mladi glumac koji se sjajno snalazi u komedijama. Potom su usledili filmovi: ‘Groznica ljubavi’, ‘Oktobarfest’, ‘Dogodilo se na današnji dan’, ‘Poltron’, ‘Policajac sa Petlovog brda’, ‘Mi nismo anđeli’, ‘Slatko od snova’, ‘Ni na nebu, ni na zemlji’, ‘Paket aranžman’, ‘Lepa sela, lepo gore’, ‘Do koske’, ‘Belo odelo’, ‘Normalni ljudi’, ‘Munje’, ‘Bumerang’, ‘Nataša’, ‘Jedan na jedan’... Pre nekoliko godina osnovao je i sopstvenu producentsku kuću, a već više meseci na B92 pratimo njegove svakodnevne dogodovštine u minijaturama ‘Mile u tranziciji’. Nedavno je izašao CD ‘Mile vs. Muzička industirja’ na kome se Cvijanović, kao Mile – čovek iz naroda, obračunava sa muzičkim globalizmom. U jednom trenutku on pojavšnjava mnoge stvari koje se tiču muzike i načina kako je naš narod doživljava. Za Mila ne postoji velika razlika između muzike Bobana Markovića, Sabora u Guči i ono što je svirala popularna grupa ‘Queen’.

Zoran Cvijanović: Svaki čovek na svetu voli muziku, jer ona utiče na sva njegova čula, dušu i telo. Trube su te koje pokreću sve! Postoji li i u čemu se ogleda razlika između ‘Maljčika’, ‘Otpisanih’ ili ‘La Bambe’. Zbog toga tvrdim da kad god neko udari u tranziciju, mi ćemo u trubu, pa ko duže izdrži.

U nastavku filma ‘Mi nismo anđeli’ glumac tumači lik Nikolinog druga Đure koji je u međuvremenu postao psihijatar i koji savetima pokušava da smiri ljubomornog oca.

Da li ste se obučavali za psihijatra, tačnije kako ste spremali ulogu?

Zoran Cvijanović: Srđan mi je dosta pomogao u kreiranju lika Đure, jer je i sam završio kliničku psihologiju. Pošto se i privatno družimo, uspeli smo da odlično izrežiramo scene između Nikole i mene na psihijatrijskoj seansi. U čemu je najveća vrednost nastavka ‘Anđela...’?

Zoran Cvijanović: Mislim da najveća vrednost leži u tome što je Srđan Dragojević uspeo da na pravi način odgovori na ono što se desilo u prvom delu. Kada je pre 12 godina film snimljen publika ga je sjajno prihvatila, a podatak da je preko petstotina puta film prikazivan na brojnim televizijskim stanicama, govori u prilog tome da je publika tražila da ga gleda kroz sve ove godine. To je bio svojevrstan zahtev reditelju da napravi nastavak i on je to uradio na najbolji mogući način. Tačno je da u filmu postoji pauza od petnaestak godina, u kojoj je glavni junak sazreo, postao otac, ali i zapao u neke sasvim drugačije probleme, sa kojima do tada nije dolazio u kontakt.

Primećuje se da ovaj film prati neviđena kampanja. Skoro svaki bilbord u gradu poziva na gledanje filma...

Zoran Cvijanović: Tačno. Ovo je prva kampanja za koju se može reći da je ukrasila grad. Generalno govoreći onaj ko je gledao prvi deo, doći će u bioskope i zavoleti i nastavak.

Tokom snimanja filma primećen je timski rad u kome su glumci zajedno sa rediteljem iznosili zamerke i nove ideje, a Dragojević ih je prihvatao, što nije slučaj sa ostalim rediteljima. Da li razlog leži u tome što ste i privatno prijatelji ili u nečem drugom?

Zoran Cvijanović: To je rezultat jednog dugotrajnog i radnog prijateljstva. Snimajući film svi smo uživali. Tačno je da nije česta pojava kod nas da ljudi koji se bave ovim poslom postanu i prijatelji. Na istom mestu su se našli ljudi različitih generacija, ali smo se kao tim pronašli i lepo radili. Osnova tima je svakako Dragojević koji poseduje divne osobine da svakog glumca uputi u novi scenario, traži njegovo mišljenje, prihvata predloge, a na snimanju daje potpunu slobodu.

[sl4]Žalite li što vaša producentska kuća nije stala iza ovog projekta?

Zoran Cvijanović: Moja producentska kuća je distributer filma. Producent filma je sam Dragojević i njegova kuća ‘Delirium’.

Da li je i ovaj film vaš doprinos protiv tranzicije?

Zoran Cvijanović: Jeste (smeh), ovo je prava borba!