Sarajevski kantautor Kemal Monteno pred kraj prošle godine objavio je novi album 'Dunje i kolači' u izdanju 'City recordsa'. Za njega kažu da je jedan od najvećih jugonostalgičara, a posle više od 10 godina odsustva vratio se i na muzičko tržište Srbije i Crne Gore. Pre novog albuma, Kemo je imao jako uspešnu turneju po Evropi i Americi zajedno sa Radom Šerbedžijom i ostalim prijateljima. Davne 1967. godine na 'Šlageru sezone' u Sarajevu, mladi Monteno skrenuo je pažnju na sebe, pevajući pesmu 'Lidija'. Šta se u njegovom načinu pevanja promenilo za proteklih 38 godina, otkriva:

Kemal Monteno: Nije se mnogo promenilo! Ja sam takav kakav sam i tu nema prostora za neko filozofiranje. Promenile su se države, političari, globalna klima, ali sam ja ostao isti! Verujem da je snaga mojih pesama upravo u činjenici da nisam jurio trendove, nego uvek pevao svoju muziku.

Na novi album se dugo čekalo?

Kemal Monteno: Više od četiri godine je prošlo od prethodnog albuma. Planirao sam da ga objavim posle Nove godine, ali su me saradnici požurivali, pa je izašao ranije. Jako sam zadovoljan kako je sve urađeno i muzički i tekstualno. Sarađivao sam s jednom mladom pevačicom iz Beograda Mari Mari, pa sa velikim Arsenom Dedićem... Sad mi ostaje da čekam sud publike i kritičara!

Dva velika prijatelja Arsen Dediæ i Kemal Monteno

Mnoge vaše pesme opstale su uprkos zubu vremena?

Kemal Monteno: Opstale su jer su istinite! Više od 90 odsto mojih pesama je nastalo iz mog privatnog života. Neke govore o mojoj vezi s Brankom, odnosu sa ćerkom Andrijanom... Neke pesme sam posvetio sinu Đaniju, pa svojim prijateljima Indeksima, Arsenu Dediću, Tomi Zdravkoviću, svim ljudima koje sam voleo i koje volim. Moje pesme su moj život preslikan u note i rime. To je jedino što publika zna da prepozna i da ceni.

Za vas često kažu da ste jugonostalgičar?

Kemal Monteno: Davno sam rekao da jesam jugonostalgičar! Mislim da su još mnogi jugonostalgičari, ali nemaju hrabrosti da to kažu. Kako ćeš zaboraviti 40, 50 godina života s nekim, i to baš lepih godina? Imali smo najlepšu zemlju koju više nemamo. Ipak, veze se opet uspostavljaju, tu je sport, ekonomija, muzika... Sve će to doći na svoje mesto, jer smo svi mi i geografski i kulturološki upućeni jedni na druge.

Od mnogih pesama koje ste otpevali, koja vam je posebno draga? Kemal Monteno: Nijedna mi nije posebno draga, ali sam više inspirisan, recimo pesmama 'Sarajevo, ljubavi moja' ili 'Jedne noći u decembru'... Kad se rodi nova pesma, ona nije dobra dok to publika ne kaže. Ako neku novu pesmu pevam za 10 godina, onda mogu reći da je dobra.

Čuli smo da se plašite skijanja?

Kemal Monteno: Zanimljivo je da nikada u životu nisam skijao, iako je Sarajevo okruženo planinama. Jednostavno nemam talenta za skijanje, a iskreno, plašim se padova. Imao sam prilike da na Jahorini gledam čoveka koji se gadno povredio, tako da nema tih para zbog kojih bih stao na skije i spustio se niz planinu.

Pričali ste da vam je legendarni Đorđe Marjanović još davno dao važan savet, kada je o muzici reč.

Kemal Monteno: On me je naučio da je publika najvažnija. Bilo je to na početku karijere. Sećam se da je Đorđe pevao u Busovači, u Domu kulture pred 200-300 gledalaca. Tada je bio broj jedan u Rusiji i kod nas, ali ga to nije sprečavalo da baca sako i valja se po prašini u nekoj maloj Busovači. Pomislio sam da ja imam tu popularnost i novac, nikada se ne bih valjao po prašini i pevao u nekoj selendri. To sam mu rekao posle nastupa, a on mi je odgovorio: Ti si mlad, ali zapamti da smo mi sluge publike! Svi se klanjaju carevima i kraljevima, jedino se mi klanjamo našoj publici. Tada sam naučio jako bitnu lekciju koja mi je trebala sve do dana današnjeg.