Glumac Marinko Madžgalj (26), rodom iz Kotora, već izvesno vreme privlači pažnju gledalaca, a posebno pripadnica lepšeg pola. Ovaj dugokosi i sipatični mladić važi za jednog od najtalentovanijih mladih dramskih umetnika koji velikim koracima grabi ka vrhu popularnosti. Osim što ga gledamo u televizijskoj seriji ‘Crni Gruja’, od koje će uskoro biti napravljen i igrani film, Marinka smo imali priliku da gledamo i u horor - komediji ‘Poslednja Nova godina’. Gledaoci ružičaste televizije takođe uživaju i u njegovim voditeljskim egzibicijama u emisiji ‘Balkan Net’. Marinko je međutim počeo kao pozorišni glumac i danas ga možemo gledati u hit predstavama: ‘Skup’, ‘Hasanaginica’, ‘Šine’, ‘Knjiga o džungli’, ‘Molijer – jedan život’, ‘Govornica’...

Kada te možemo očekivati na velikom platnu, jer se šuška da si dobio privlačnu ponudu za domaći film?

Marinko Madžgalj: O tome ne želim ništa unapred da otkrijem, jer sam pomalo sujeveran. Imam poseban stav prema domaćoj kinematografiji. Do sada je bilo par filmskih ponuda, ali sam ih odbijao. Želim da zaigram samo u onom projektu koji zadovoljava neka moja merila i standarde. Na prvom mestu, scenario mora biti perfektan. Dosta mi je više filmova sa ratnom tematikom. Treba se okrenuti pričama o običnim malim ljudima, kojih je svuda oko nas. Zato moram pohvaliti ostvarenja kao što su: ‘Skoro sasvim obična priča’ i ‘Kad porastem biću kengur’.

Postoji li film u kome bi prihvatio rolu, a da prethodno nisi ni pročitao scenario, jer ceniš reditelja koji bi ga snimao?

Marinko Madžgalj: Svakako. To je Goran Paskaljević.

A da li bi voleo da igraš kod Kusturice?

Marinko Madžgalj: Gledao sam njegov poslednji film ‘Život je čudo’ i priznajem da me je vratio par koraka unazad, što se tiče Kuste, i pomalo razočarao. Iskren da budem, ne znam šta je reditelj tim filmom želeo da ispriča. Postoji nekoliko stvari po kojima je reditelj žanrovski prepoznatljiv, ali smatram da im nije bilo mesto u ovom filmu.

Među kolegama važiš i za izvrsnog pevača. Nameravaš li uskoro da objaviš i album?

Marinko Madžgalj: To se neće nikada dogoditi, jer nemam želje za tim. Sviranje i pevanje je moj hobi, pa s vremena na vreme to bude dostupno i širem krugu ljudi. Međutim, i dalje je muziciranje nešto intimno uz šta se opuštam.

Imaš li planove da se okušaš i u nekom mjuziklu?

Marinko Madžgalj: To mi je ranije bila velika želja, ali s obzirom da sam prezauzet drugim stvarima to će još popričekati. Veoma se radujem što će ponovo profunkcionisati Pozorište na Terazijama, jer je jedini muzički teatar kod nas.

Boris Milivojeviæ, Nenad Jezdiæ i Marinko Madžgalj u seriji "Crni Gruja"

Nedavno si se našao u društvu hrvatske pevačice Severine. Kakav je utisak ostavila na tebe?

Marinko Madžgalj: Iako sam je tada prvi put sreo, nisam je ništa drugačije zamišljao, jer jednostavno o njoj nisam nikada razmišljao. Jedino što mogu da kažem je da je Seve veoma neposredna osoba, koja ne odaje utisak kvazi zvezde.

Znači li to da bi sa njom mogao da snimiš i duet?

Marinko Madžgalj: Ne, ne bih, jer ono što ona peva meni nije naročito blisko. Međutim, nikad se ne zna.

Slušaš li privatno narodnjake?

Marinko Madžgalj: Ne, njih ne slušam. Još iz gimnazije sam fan Džonija Štulića i ‘Azre’. Posedujem sve njihove albume. S obzirom da sam rođeni Kotoranin i primorac, volim da slušam i Olivera Dragojevića, Gibonija, Vladu Georgieva, a od inostranih Stinga, Terensa... Čak se u mojoj muzičkoj kolekciji mogu pronaći i neke opere i mise.

Da li ti je duga kosa zaštitni znak?

Marinko Madžgalj: Ne, to ne shvatam tako, već mi se to trenutno dopada. Čak i kad snimam seriju ili igram u predstavi, dužina kose mi ne predstavlja problem. Ako bi neka buduća rola zahtevala da se ošišam na kratko, ne bih se dvoumio. Zanimljivo je da odkada puštam kosu, moja karijera ide uzlaznom putanjom.

Leta provodiš na moru. Kako se odmaraš?

Marinko Madžgalj: Poslednjih godina nisam baš veliki pristalica plivanja i sunčanja, već volim da sedim na obali sa društvom i posmatram more.

Ipak se uvek vraćaš Beogradu. Da li je on sada tvoj grad?

Marinko Madžgalj: Ne, ne doživljavam ga tako. Moj grad je bio i ostao Kotor. U Beogradu mi ne odgovara dinamičan ritam koji ovaj grad nameće, ali ni instant prijateljstva, poznanstva, razgovori...