Jedna od najzgodnijih domaćih glumica mlađe garde, Marija Karan pažnju na sebe skrenula je ulogom u filmu 'Kad porastem biću kengur'. Pred kraj prošle godine doživela je i drugu filmsku premijeru u filmu 'Jesen stiže dunjo moja'. Ako se uz to doda i uloga u hit predstavi 'Koju igru igraš', onda je za nju 2004. godina bila i te kako uspešna. Koliko je ona sama zadovoljna sledom događaja u minuloj godini, priča:

Marija Karan: Ta godina je meni bila najznačajnija u životu. Iako mlada i nepoznata publici, uspela sam da snimim dva filma i da dočekam u istoj godini obe premijere. Igrala sam dve predstave, oprobala se i na televiziji, i zaista sam imala pune ruke posla. Nisam tokom godine imala vremena ni da se odmorim, razmislim o bilo čemu, jer je mi je dolazio posao za poslom. Uspela sam i da završim treću godinu akademije i upišem četvrtu. Tako da je meni ova godina bila jako značajna, a već se prijavljujem da i naredna bude takva.

Kažu da za glumca nije dobro da u isto vreme krene na film, u pozorište i na televizuju, a ti si upravo to uradila?

Marija Karan: Za glumce važi i ona priča da nikada ne treba raditi dva posla u isto vreme. Da sam se time rukovodila kada sam dobila pozive za filmove, pošto su se oba filma snimala u isto vreme, ja ne bih uradila te dve uloge. Izazove treba prihvatati oberučke i mislim da glumci kod nas nisu više u stanju da se olako odreknu bilo kakvog posla, jer je ponuda uloga prilično skromna.

Poznato je da kod nas većina glumaca teško živi. Koliko su ti starije kolege ogadile posao tim tužnim pričama?

Marija Karan: Nisam ja nešto mnogo tih priča slušala, a za glumca je najgore kad ima prazan hod i kad ništa ne radi. Mislim da svi mi naučimo isti zanat, a onda je na svakome od nas kako će se kroz život snaći. Tek sam počela svoju priču, sve ovo mi jako prija i teško da iko može da mi ogadi ovaj posao bilo kakvim pričama.

Šta misliš o glumcima koji decenijama govore o umetničkim vrednostima posla, a onda snime najbanalniju reklamu za kafu ili pivo?

Marija Karan: Oni to naplate, a verujem da im to ne prija! U ovom poslu nema mnogo toga u Srbiji, sem neke popularnosti koja se ne maže na hleb. Niko glumca sutra neće pitati da li ima para da prehrani porodicu, i zato se svako mora snaći na svoj način. Što se umetničkog dojma tiče verovatno je najlepši period na početku karijere kad sanjaš da će sve tako biti. Ja sam sanjala, ali postajem sve realnija.

Koliko si često o sebi slušala komentare tipa čim je lepa, sigurno je glupa?

Marija Karan: Naravno da sam se s takvim pričama susretala, ali ja sebe ne doživljavam ni kao lepu, ni kao glupu. Ja nemam nikakav problem s tim pričama i mislim da ljudi koji tako govore o drugima imaju mnogo veći problem. I verujem da su takvi ljudi u manjini.

S kojim od braće Trifunović je bilo teže, odnosno lakše igrati na filmu?

Marija Karan: Sergej i Bane su dve potpuno različite ličnosti, a filmovi su žanrovski takođe potpuno raztličiti. Saznala sam da u 'Kenguru' igram sa Sergejom, a dve nedelje kasnije da igram s njegovim rođenim bratom u drugom filmu. Bilo mi je interesantno i lepo da igram s njima, a zanimljivo je da u 'Kenguru' igra i njihov otac Tomislav Trifunović, tako da sam bila partnerka gotovo čitave porodice Trifunović.

Da li osećaš na ličnom primeru da se muškarci plaše lepe i poznate devojke?

Marija Karan: Pa, primećujem nesigurnost! Ne znam šta je u pitanju, neki od njih se ponašaju arogantno, pa na taj način kriju svoj strah. Nemam problema u komunikaciji s ljudima, a kad se neki mladić uzvrpolji i kad se zbuni to može da bude jako slatko.

Šta muškarac treba da uradi da bi te oborio s nogu, ako izuzmemo saplitanje?

Marija Karan: (Smeh) Mora da zna barem jedan Šekspirov sonet, da je neposredan i da brže misli od mene! Ta kombinacija mi je jako zanimljiva. Ja znam jednog takvog!