U okviru Festivala autorskog filma, jedanaestog po redu, u Beogradu je premijerno prikazan film Gorana Paskaljevića “San zimske noći”. Nakon velikog interesovanja i uspeha u inostranstvu, gledaoci Dvorane Doma sindikata su bili u prilici da vide najnovije ostvarenje našeg poznatog reditelja. Naizgled obična priča o tri usamljene i nesrećne osobe, pretvorena je u magičnu bajku koja vrca sentimentalnošću, ali ujedno i metaforama, pokušavajući da gledaoce uvede u svet autizma, bolesti kojoj ni do danas nije pronađen adekvatan lek. Glavne uloge u Paskaljevićevom potresnom filmu tumače: Lazar Ristovski, Jasna Žalica i devojčica Jovana Mitić, koja i sama boluje od autizma. Pred beogradsku premijeru razgovarali smo sa rediteljem Paskaljevićem o njegovom neobičnom filmu, ali i još nekim sitnicama koje čine život.

Kada ste prvi put došli na ideju da snimite film o autizmu i kako ste baš Jovani poverili glavnu ulogu?

Goran Paskaljević: Prošle godine, u ovo vreme, sam više mislio na društveni autizam. Nažalost, svi smo svedoci da jedan deo našeg naroda brzo zaboravlja i da živimo naizgled u nekom našem zatvorenom svetu. Na primer, većina nas je spremna da ponovo na vlast dovede neke ljude koji su nas i uvukli u tešku situaciju i užas. Tada sam prvi put poželeo da saznam i nešto više o pravom autizmu. U specijalnoj ustanovi sam se sreo sa Jovanom Mitić i ta devojčica me je na prvi pogled šarmirala. Ostvarili smo specifičan kontakt. Upoznao sam i njenu majku, koja je jedna hrabra i divna žena. Vrlo brzo smo druženje nastavili u njenom domu, a već tada sam u glavi imao razrađen plan simanja filma, a onda je sve krenulo svojim tokom.

Koliko vam je bilo teško ući u njen svet?

Goran Paskaljević: U svet autizma je skoro nemoguće ući. To su ljudi koji žive potpuno drugačije od ostalih. Ipak, koliko toliko, družeći se sa njima, može se ostvariti neki kontakt. Oni reaguju isključivo na emocije i možda zato sada sa ove distance sve to deluje patetično, ali to je daleko od same patetike. Prvi problem na koji sam naišao je bio kako snimiti susret dvoje ljudi od kojih je jedan autističan. Namera mi je bila da se Ristovski i Jovana prvi put upoznaju prilikom snimanja i da to zabeležim kamerom. Posle toga smo morali da pauziramo sedam dana, da bi se Ristovski i Jovana bolje upoznali. Nešto slično sam tražio i od sarajevske glumice Jasne Žalice, koja je zbog toga svakog vikenda putovala na relaciji Sarajevo – Beorad. Inače, ona u filmu tumači Jovaninu majku. Snimanje je bilo veoma napeto, jer nikada nismo mogli da predvidimo kako će se scena završiti. Insistirao sam na tome da devojčicu nikada ne primoravam da nešto uradi što ne želi. Ipak, trebala je da se uklopi u precizan scenario, pa je zato rad na projektu duže trajao.Veliku pomoć smo imali od njene majke, ali i od celokupne ekipe. Pre početka snimanja nalazio sam se u moralnoj dilemi da li mogu da radim sa takvim detetom, ali sam dobio zeleno svetlo od svih lekara koji su smatrali da je to upravo i poželjno, jer takva deca moraju, na neki način, da se uključe u svakodnevni život. Za njih je idealan rad na kulturnim projektima. To se pokazalo tačnim, jer je i mala Jovana napredovala tokom rada na filmu.

Jovana Mitiæ i Goran Paskaljeviæ u San Sebastianu

Da li je “San zimske noći” najemotivniji film koji ste do sada snimili?

Goran Paskaljević: Pre bih rekao da je najličniji, jer nosi vrlo jake emocije. Dosta je obojen tamnim tonovima, pa bih savetovao gledaoce da ukoliko žele od nekog filma zabavu, onda je najbolje da “San zimske noći” ni ne gledaju. Sa druge strane, ljudima koji žele jaku emociju i dosta istine, toplo preporučujem gledanje film.

Dok vam se najnovije ostvarenje prikazuje širom sveta, već planirate novi projekat. O čemu je reč?

Goran Paskaljević: Jedino mogu da otkrijem da je naslov filma”Optimista”. Glavnu ulogu će ponovo tumačiti Lazar Ristovski.

Da li ste i u privatnom životu optimista?

Goran Paskaljević: Jesam, mada sam veoma objektivan čovek, koji priznaje da je kod nas veoma teško ne biti pesimista.

Goran Paskaljeviæ i Lazar Ristovski na konferenciji za štampu u San Sebastianu

Trenutno živite u Beogradu, ali često putujete do Pariza, jer vam je supruga Kristin Francuskinja. Koliko ste vezani za rodni grad?

Goran Paskaljević: S obzirom da sam rođen u Beogradu, a da sam osnovnu školu i deo gimnazije pohađao u Nišu, kod babe i dede, priznajem da su mi oba ova grada veoma bliska. Naravno, u jednom periodu sam živeo i u Zemunu, pa sam zavoleo i taj grad. Čak sam se nosio mišlju da u ovom gradu pored Dunava, kupim ili napravim sebi kuću. Svoje filmove “Varljivo leto” i “Zemaljski dani teku” snimao sam delom u Zemunu, u okolini Gardoša i na Širokoj stazi. Uveren sam da bila divna ideja pretvoriti Gardoš u umetničku koloniju.

Kako vaša supruga doživljava Beograd?

Goran Paskaljević: Istina je da stranci bolje vide jednu zemlju nego oni koji u njoj žive. Kristin je ovde stekla mnogo prijatelja i upoznala naš mentalitet. Voli Beograd i rado u njemu boravi. Tačno je da su prijatelji u jednom gradu mnogo važniji od izgleda samog grada. Nas dvoje ovde imamo čak više prijatelja nego u Parizu. Pošto Beograd izuzetno volim, posebno Beograđane, često umem da zaužmurim na ono što u gradu ne valja.