Scenario za film „Sivi kamion crvene boje“ prvi je koji je Srđan Koljević napisao još kao student dramaturgije. Nakon diplomiranja, kao scenarista i koscenarista radio je na šest projekata: „Kaži zašto me ostavi“, „Ubistvo sa predumišljajem“, „Stršljen“, „Nebeska udica“, „Normalni ljudi“ i „Nataša“. Za sve to vreme “Sivi kamion crvene boje“ je bio u planu, ali nikada do kraja realizovan. Po rečima samog autora, scenario ga je čekao i kao da je tražio da ga on sam i režira. Kada su se stvorili uslovi za to, Koljević je uspeo da napravi „road movie“ (film putovanja), drugačiji od svih dosadašnjih, koji unosi svež dah u domaću kinamatografiju.

Srđan Koljević: Želeo sam da moja režija bude što nevidljivija, da svaki kadar razvija priču dalje i da gledaoce ne maltretiram svojom genijalnošću ili autorstvom.

Smatrate li da je ovaj film mogao da bude realizovan i ranije?

Srđan Koljević: Mislim da je bolje što je snimljen tek sada, jer sam priču mnogo puta dorađivao. Nimalo ne žalim što ga nisam realizovao pre mnogo godina, jer sam sada zrelo pristupio celom projektu. Moje shvatanje sveta i filma našlo se u sjajnom tajmingu. Kao režiser, nijednom se nisam našao u presiji, pa sam film pravio, bez žurbe, onako kako sam mislio da je najbolje. Zbog toga je ceo posao delovao relaksirajuće, a rad na ovom filmu bio je pravo uživanje.

„Sivi kamion crvene boje“ je filovan dobrom starom muzikom. Koliko ste umešani u izbor muzike?

Srđan Koljević: Muzika koja se pojavljuje u filmu je ona koju izvode: „Bjelo dugme“, Vajta, „Partibrejkersi“, „Kristali“, a na kojoj sam ja odrastao. Dok sam pisao scenario, želeo sam da se pojedine numere: „Bluz za moju dragu“, „Zlatna ribica“ nađu i u filmu. Imao sam sreću što sam pronašao Miška Plavog, koji je uradio muziku za film, a raduje me što već sada vlada veliko interesovanje za saund track, koji će se na tržištu pojaviti za nekoliko nedelja.

Da li vam je pomalo žao što Paulina Manov nije tumačila lik Suzane, iako je prvobitno bila planirana za pomenutu rolu?

Srđan Koljević: Ona je bila u kombinaciji sa još četiri mlade glumice. Sve su bile dobre. Paulina je divna glumica, ali mi je u scenama sa Žikom delovalo da je sličnog senzibiliteta, a za lik se tražila glumica koja će biti dijametralno različita od glavnog junaka. Zato sam se odlučio za Aleksandru Balmazović i smatram da nisam pogrešio. Nadam se da ću u nekom od sledećih projekata raditi i sa Paulinom. U vašem filmu su okupljeni umetnici za koje se sa pravom može reći da čine sam vrh domaćeg glumišta...

Srđan Koljević: To mi je veoma drago, a posebno sam srećan što je većina prihvatila epizodne uloge, koje su im se na prvi pogled dopale. Naravno dosta je tu radilo i prijateljstvo, jer su veliki glumci pristali da igraju male uloge, na čemu im dugujem ogromnu zahvalnost.

Posle nagrada u Monpeljeu i Frankfurtu, kakva je budućnost filma?

Srđan Koljević: I dalje idemo na festivale. Prvi je na redu Majnhajm, gde ćemo nastupiti u takmičarskom programu, a zatim nas očekuju: Pariz, Toronto, Trst... Film putuje sa festivala na festival. Imamo i više poziva nego što možemo da postignemo, jer posedujemo samo jednu titlovanu kopiju.

Čini se da ste film radili za mlađu publiku...

Srđan Koljević: I meni se tako činilo na početku, ali kasnije se ispostavilo da radim za sve generacije. Možda razlog tome leži u maloj dozi nostalgije koju film nosi sa sobom.

Zbog čega ste želeli hepiendom da završite film?

Srđan Koljević: Zbog toga što smatram da su to likovi i zaslužili.

Planirate li novi projekat?

Srđan Koljević: Prvo moram dobro da se odmorim, pre nego uđem u novu avanturu. Već imam ponude iz Nemačke, ali moram da sednem, podvučem crtu i da smislim šta ću dalje. Imam dva-tri scenarija sa strane, koja mogu da pretvorim u neki novi projekat, ali otom – potom.